Godišnjica Nikole Čupića

130 из СРБИЈАНКЕ

зује већ сам арбанашки језик. Јер и поред свију доцније примљених елинизама, латинизама и славизама, он ипак по своме корену вије сродан ни с једним од индо-европских језика.

Слично и неразвијеност особених друштвених 06лика, правни појмови, па и неки народни обичаји јасно сведоче, да Арбанаси врло лако могу бити првобитни (автохтони) становници Балканскога полуострова. Код њих је на име породица управ једини постојећи облик удруженога људскога живљења. Па и њихово племе (Фис) није у суштини ништа друго, него само једна иста, али разграната породица. Јер ако га и састављају више засебних породица са различним презименом, опет све ове доводе своје порекло од једног истог лица, и заузимају у целом племену онакав исти правни положај, као ну породици поједини чланови њени.

Напротив Арбанаси никад нису увиђали све користи од заједничкога живљења у уређеној политичкој општини. Зато је они никад њису могли ни имати, нити је још и данас имаду. Ова оскудица политичке општине биће јамачно главни узрок, да се код Арбанаса никад није могао развити ни чврста корена ухвагити појам о држави. Њихов друштвени живот у своме дугом развитку достигао је само првобитан облик племена са патрнархалном управом наследних или избраних главара, алн до узвишенијега облика самосталне државе са општим човечанским сврхама никад се није могао узвисити.

Тек прве поле 15. века Арбанаси се видно истакоше у Историји. То је било под Ђурђем Кастриотом (1403—1468', који је основао ваљада прву арбанашку државу. Али што је арбанашке државе овај врсни потомак зетских Балшића створио, то је под његовим малолетним сином Иваном убрзо и пропало (11479). Јер за време овога султан Мухамед П. покорио је сву Арбавију, па је онда претворио у једну област своје царевине. Као таква она још и до данас постоји.

Арбанаси исповедају трн разне вере. Има их православних на југу. римокатолика (на северу), а највише мухамедоваца. Ови су распрострањени у срединч