Godišnjica Nikole Čupića

~

из СРБИЈАНКЕ 149

не син пп њани пљатаеаи

Овим је казано, како је бистри Јанко суђење кнеза Максима сматрао као једно зло, које чини једини војвода Младен.

Младен Миловановић био је рођен прошлога века у селу Ботуњу, близу Крагујевца.

да време турско, бавећи се успешно марвеном трговином, он се је не само знатно обогатио, него постао у народу и познат човек. Зато су га крагујевачки Турци одмах, чим је тонолски устанак букнуо (Јан. 1804.), ухватили па затворили, да и он неби народ бунио. Ал" умешност, а ваљада још и благо Младеново нашли су пута, којим се он из турскога затвора избавити могао. Одмах после тога пристао је уз Карађорђа.

У стварању, уређивању и одржавању нове српске државе Младен је имао живога учешћа, па и заслуга, које је стекао на разним местима јавне службе. Он је у овој био саветник, војвода, министар војне, па најпосле и свемоћни председник Српскога Савета.

Као државни високодостојник Младен се одликовао бистрим умом, оштром прозорљивдшћу, великим лукавством и необичном речитошћу. За дипломату био је рођен. Због ових духовних преимућстава његово је мњење обично свуда и свакад превлађивало, па и код самога Карађорђа. И ако Младен није био писмен, он је ипак на пољу дипломатије важио као најспособнији између свију ондашњих српских саветника. Но није био никакав лични јунак, ни ратник.

Приписују му се као мане: Ненаситно властољубље, због којега је много шкодио ауторитету самога Карађорђа, отежавајући овоме самостално кретање у служби највиших сврха нове српске државе ; детињасто самољубље, смешна сујета, одвратно среброљубље и простачка грабљивост. А због јако развијене свести о својој ненадмашеној способности, Младен је у опхођају бивао често безобзирно охол, но иначе у своме спољашњем представљању и у приватном животу увек само отмен, прави господин.

И он је 1813. године с Карађорђем у Срем прешао, па после некога бављења у Бруку |Штајерска) отишао у Русију. Тамо је дуго живио у Хотиму.