Godišnjica Nikole Čupića

ДВЕ ГОДИНЕ У служви УЧИТЕЉСКОЈ 63

Милан је био врло трезвен човек, и одликовао се је разговетним причањем о дном што је знао, а што "не зна, није хтео. ни. шишњати. Он је био Карађорђев певац. Њега је Вожд водио у свити да му уз пут запева, кад би суморну и ћутљиву Борђу „дошла воља да слуша. песму !

С овим старцем ја сам живео врло лепо. А и сви интелигентнији путници, који су долазили у Тополу, и онде се бавили, Милана су радо призивали на виђење и на разговор.

12 марта, 1852, после кратке болести, Милан умре у својој кући, тако око 10 сата пре по дне.

Његови кућани, држећи се старог обичаја, да ниво ништа у кући не једе докле се земљи не да што .је њено, то јест, докле се мртвац не укопа, одмах би га спремиди, однели у гробље и укопали; али'баш тих дана бејаше дошао распис од Попечитеља Гарашанина: да се мртвац не сме саранити докле не прође 24 сата откако је издахнуо.

Миланови кућани, и суседи, да мртвац не лежи у. „кући, кад се већ не сме укопати, узму га и донесу у цркву, с намером да га оставе ту да превођи. Срески писар Петар Денић дође у цркву Чича-Милану на опело. Ту тек он сазна да је Мидањ издахнуо око 10 сата тога дана. Онда, он, после „опела, каже синовима Милавовим да мртвац не може наћити сам у хладној цркви, мањ да га они онде чувају. у Ту би доста речи; али старешина оста при својој заповести. Људи, најпосле, узеше мртва Милана, и однеше натраг кући, ружећи старешину и наредбу која тако што налаже. Други дан су га просто однели у гробље и укопали, без икакве пратње.

,