Godišnjica Nikole Čupića

148 ПУТНИЧКЕ БЕЛЕШКЕ О БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ

вишеност само се учини да се послужила и једним и другим, не окусивши ништа. У томе и тајка, пуна нижих официра и стражара, приђе крају. Топови са града и јањичарска музика чујаху се непрестано. Кад су се извезли под град, г. посланик одмах искочи на поље и узјаха коња пашина, лепо "по турски опремљена, што учини и г. Понт-Кулан. Још беше дванаест коња, спремних за свиту посланикову. Сви су јахали два и два, у реду колико се могло, усред гомиле јањичара и народа. Осам момака, свечано одевених, иђаху с лева и десна г. посланику, пред којим беху два турска оФицара, Музар-ага и михмандар (изасланик). Овај последњи је већ почео своју службу прихватајући посланика са шајке, чим је к обали приступила. Улазак у Београд извршен је у приличном нереду, и тако се дошло до једне куће на крају вароши. Тешко је не казати да је овај први стан био јад и беда. У њему не бејаше ништа ван четири дувара, без најнеопходнијег намештаја. У кући је било свега три собе, а на две од њих није било прозора.

Мало пошто се посланство сместило тако како је могло, немајући места ни за половину свога особља, па немајући ни кухиње, која се морала намештати у дворишту, посла паша разне ПНЕ за, кухињу и воће.

Тога дана нико ништа не помену о походи. Његова Преузвишеност је не хоћаше предложити, јер није хтела да мења своју ранију одлуку да пашу никако не походи, ако овај не би био вољан да походу врати. А није требало о томе ни бринути се, јер се паша далеко више бринуо о поклонима који су му се имали дати него о томе захтеву церемонијала ,