Godišnjica Nikole Čupića

246 ФИЗИЧКО ВАСПИТАВАЊЕ

деце, у једностраном и увећаном духовноме напрезању, поред усиљенога мировања и безгласне непомичности, на које је осуђена жива и немирна природа детиња...

„Несразмера између вежбања мишића и вежбања мозга — вели Мантегаца — права је куга за децу; то је црв што подгриза корен здравља и снаге у нашем подмлатку“.“)

Природа је детиња жива и нежна; за њен је развитак потребно много више кретања него код одраслих. Све данашње педагошке теорије знају ово; све нас оне и упућују на тарманијско ваститавање тела и душе, као на принцип, без којега. васпитавање проматује свој задатак. Па ипак, ми у практици, у школскоме раду, у састављању школскога плана и школских програма, заборављамо на тај принцип, управо, занемарујемо га. Школа, која живу природу детињу натерује да, у школи и код куће, проводи у сеђењу скоро цео дан на књизи и школским задацима, не дајући му ни прилике ни времена за слободно кретање, — убија децу, уназађује њихов Физички развитак, упропашћује здравље њихово !

С тога се не треба чудити, што су нам школска деца бледуњава и нездрава, што је број годишњих поболевања њихових врло велики, што огромна већина пати од малокрвности, од анемичких појава у мозгу и конгестија, од покварености крви, од кратковидости и сличних недуга.

Код девојчица је то још у већој мери. Докле мушкарци сами, нагоњени живом природом детињом, надокнађују у неколико тај недостатак школскога

) Др. П. Мантеаца: „Хитијена кретања“, превод Ј. Ђ.