Godišnjica Nikole Čupića

50) из СВОЈИХ УСПОМЕНА

ривши се са мном, оде у Црну Гору, божем да тражи службу учитељску. Онамо остане подуже, докле се позна с неким људма из Црне Горе, и с некима из Херцеговине, па се онда врати овамо.

Одавде, после неког времена, оде у Сарајево, где је Шушкаловић већ радио као учитељ врло похвално. Онде Мијушковић остане скоро две године, позна се с неколиким гласовитим хајдуцима, и с другим одважним људма из Крајине; кушао је да се споразуме и ес Католицима, па чаки с неким разборитијим Мухамедовцима, али је с овима последњима врло мало могао успети.

Ми смо били удесили своју азбуку, којом смо се донисивали. Писма из Сарајева мени су бивала адресована србуљски овако:

Милана МидићекићУ На Делнска Чешм8.

Може бити да ће се које од тих писама још наћи у мојим хартијама, и ако сам се ја старао да их, по прочитању, редовно спаљујем; само не знам бих ли ја данас та писма умео прочитати без кључа !

У мојој књизи „Селу Злоселици“, од стране 144——1858, ја сам говорио о том нашем младићском заносу. Треба само одбити неке приповедачке украсе, па је остало било са свим онако !

После доста времена, Турциу Сарајеву нешто намиришу, и узму лагано трагати. Пријатељи се уплаше и Мијушковићу шану да измиче. Он тако и учини. Једно вече омркне а не осване у Сарајеву. Усред зиме, он, на Мокру Гору, предре у Србију, и оде својој кући у Каленићки Прњавор. Оданде ми пише и јави што је и како је. Онда му