Godišnjica Nikole Čupića

ШКОЛЕ И ШИРЕЊЕ ПИСМЕНОСТИ 297

више наш утврђује то, што се знало и још више из граматике. Константин пита: „Колико јест части књижевства |“ Одговара: „шест (5). Прво „чтаније „стБзах по одејаниох, друго, протлкованије, сирјеч „обнаженије по суштих творителних образах, треће, „језик же и историја по руце изданије, четврто, го„товословија обретеније, пето, надглаголаније от „смисл, шесто, суд творенијом, иже лучшеје јест „в'сех иже ва техни.“ На питање: „Колико органа књижевских |“ Одговара: „4 (д) језика ученије, историја, мереније и технии.) И нека се није ово све из граматике учило у свима српским школама, извесно се учило у Хиландару, у Студеници, Жичи, према ономе што се учило у византијским школама. А ваљда је ко год од Срба походио и школу Теофилакта, архијепископа охридског или доцније знаменитог Јефтимија трновског. И није могуће да за време Немањића боље цветаху школе у Охриду и Трнову него у Студеници, Жичи и Призрену за време Душана.

У византиским и бугарским школама учило се поред осталога још и појетика, аритметика и географија.“) С тога мислим да се морало и код нас учити бар што год од тих предмета. У Србији Немањића времена где је год било ма колико уређење школе морало се учити: читање, писање, певање. граматика и рачунање (бар најосновнији појмови), као што је то било свуда по Византији и већином по Бугарској. Остали предмети можда само где где.

Поред свега тога у Србији по где где, за у Хиландару извесно морао се учити грчки језик. У колико су српски владаоци ширили своју државу

1) Збагше, књ. |, стр. 899. 2) И. Соколов, на. пом. месту стр. 278 и 279.

15»