Godišnjica Nikole Čupića

248 БЕЛЕШКЕ О ВАРИЈАНТИМА СРП. НАРОД. ПЕСАМА

бичној мери. Те су традиције вршиле две, супротне, удоге: што су, у једном питању, одузимале оцу обилато су пвенађивале сину. А народне традиције бејаху за дуго најживљи извор за писану народну историју. „По самој природи ствари — вели Ст. Новаковић — у онај исти мах кад се врше догађаји и кад постају документални споменици о њима, ствара се и народно мишљење о њима... Обично се свакојаки варијанти брзо склопе у две три струје, које продиру широм целога народа... У ошште, изјаве сувременога догађају народног мишљења започињу са свим нов живот кад постану народне историјске традиције. Тај живот није више ни историја, ни народно мишљење о догађајима него живот приповетке с историјском садржином, живот једнога литерарног дела... Тај повод, тај узрок изнаћи, 0ткопати извор народнога колорита — народно расположење, објаснити његове оптичке илузије и логичке обмане — то је задатак критичке историје и критичкога историка. Тим послом може се добити најдрагоценија грађа, грађа за упознање духовне физиономије народнога јавнога мишљења, трађа по том за изучавање психолошких особина и интелектуалне висине јавнога мишљења, којом се дубина или плиткоћа народнога суда објашњава... Овако радећи може историја у народној традицији наћи прилично боја, којима се може попунити гдекоје месташце на слици прошастога живота нашег.““) И ми, претресајући народне традиције о смрти краља Вукашина, имамо пред собом збиља „живот једног литерарног дела“ које има своје особине и које, и ако у основи истиче из историје, ипак не

1) Ст. Новаковића па ВрРаНУ прРдА ЈЕ и критичка историја“ у Отаџбини, књ. У, стр. 488—49