Godišnjica Nikole Čupića

84. ДВА ПРИЛОГА

Нахија Пожаревачка.

Миленко Стојковић из Кличевца. Дахије су га мрзеле одавно због живог учешћа његова у борби против видинских јаничара. Спасао се бегством у луг. (Србијанка 1, „Начало устанка Сербов.“).

6.

И овај наведени списак о неуспелом дахћском тражењу глава српских првака, имамо да допунимо по белешкама на основу којих смо и претходни додатак учинили.

Допуна ова није у казивању и поименичном набрајању лица која су избегла од турске пресуде. Она је у општем сликању стања онога доба.

„Свирепост и крволочност ови (Турака) презјелно све испуни страом; млоги побегоше у шуме и годуре (гудуре), тек да се спасу за тај ма. Други, опет, који су то могли због близости учинити, у земљама пресветлога, Аустријанскога Дома заштите тражећи, склонише се. И такови само за овај ма. Наличи на бежанију у куге страшном помору.“

Држимо да општу слику добро допуњује наведена белешка. Ако се не варамо, други нам подаци, постали за коју годину доцније, не казују да је било Срба који су бежали преко Саве и Дунава, како би „за тај ма“ сачували главу своју од освете дахпске. Таких, вероватно, није било много, и они су се, по свој прилици, враћали одмах чим је прва бујица пројурила. Али је за општу карактеристику стања и овај податак био потребан српском историку. Сама пак забелешка има цене јоши с тога што је жива Фотографија једнога пролазнога али интереснога тренутка.

У Србији је тада одиста морила куга — сила дахћска !