Godišnjica Nikole Čupića

ДУБРОВАЧКА БИОГРАФИЈА 179

дакле има четрдесет и три на број. А ми данас знамо за више од четрдесет и три писца дубровачка, за два

У посвети Гафтита (5бат! разег, ХХЛ, 11), Златарић (који је тај превод посветио Менчетићу) хвали Менчетићево „рппо гагитјепје 1 гпапје од гагпстјећ јемка“, и вели да овај „[ић! 1 зсћјеш“ све што је дубровачко; у посвети Атате (5бат! раст ХХГ, 249), које је дело старији облик Гифтита, тако исто: али нигде Златарић не помиње Менчетићеве српске песме. Рањина тако их исто не помиње. У посвети својих песама Миху Менчетићу, Рањина га хвали као мудра и учена човека, говори му овако: „5 Пдше уабите гтагшшош 5 Којпа зе рга хпапша упјефи [#оПКој« (бат ргвег, ХУШЛ, 6); иди: „Кад уаш ђгешепа 1ховфбапе о4 Сбепја гагпећ тадоћ Коста Које у ф#оп Ко зуе ропијуо рга осла дгуне“.... (стр. 6), и стално га зове „кл Ккот“ (в, и песму иза посвете, стр. 7), ади ни речи не каже ни о његовим песмама уопште а камо ди о српским. Наљешковић, који као да помиње Менчетићеве песме, ипак, ни он, не даје помишљати да је овај и српски певао.

А о рјезшећ гад' 1 51 уа5 5 јпраз, пека зе оу1 стад ро феђ; ргозјау (5фатг ргаег У, 827) каже Наљешковић у посланици „бозрофи Мћи Маги си“ (Љубић се позива на исту песму). Према свему овоме, као и према томе што ни једне српске Менчетићеве песме нема, излази да се Михо Менчетић не може с разлогом узимати за српског песника. Он је био човек учен, поштован, угледан, али није ништа српски писао, ако је уопште што и писао. — Николу Примовића Љубић такође убраја у „рјезшке ћгуабаКко-да та зке“, и зове га народним песником (Кукуљевић га нема у ЗУфатт рјезтата; тако ни Шаарик у свом делу). Међутим, Цријевић не зна ништа о његовим српским песмама, него номиње само једну талијанску. Сладовић и Апендини говоре о Примовићу само као о љубитељу књижевности, мецени, образованом човеку, а не писцу; тако и Сансовино у посвети свога превода Ливијеве историје њему (ту посвету наводи Цријевић), где му каже: „уоћ, П дџа! еззепдо сопозсКоге ећ ашаКоге деПе ђеПе е ђиопе ЈеЊеге, рга со Ф! шојће сове де1 топдо, Ф1 зајдо е гегто о1та41210....< итд., али где не помиње да је овај ишта писао. Наљешковић који му је писао једну посланицу (5гатг ргвсг, У, 297) на коју изгледа да се Љубић позива за своју тврдњу, такође нам ништа више не разјашњава о овој ствари. Колико ми је познато, од Н. Примовића није очувана ни једна сриска песма, нити спис.

12»