Godišnjica Nikole Čupića

–

ДУБРОВАЧКА БИОГРАФИЈА 207

Марину Златарићу.' По артиву републике дубровачке такође је трагао за писцима о којима је говорио. Тако је, као што смо веђ раније видели за Андрију Соркочевића и Шишка Менчетића нашао датуме њихове смрти у већ поменутом рукописном зборнику Зресећло де! таддгот сопзгд о. Тако је и за Мавра Ветранића видео да му је породица била властеоска, у једном од аката и књига архива репубиике које он назива „риђћса соптепфатја.“ Најпосле је у истом архиву нашао и за Николу Наљешковића вест да је од сената дубровачког добио награду ради посвете дела ПОПгабодо зорта Фа зјета де топао учињене сенату; што је могао наћи у Ју: Кодаћотит за год. 1599.

Али најглавнији извор из којега је Ђорђић највише података и грађе узео, јесу сама дела дубровачких књижевника. Читајући та дела, Ђорђић не само што се могао потпуно обавестити о броју и вредности дела, него је у њима могао наћи и доста биографске грађе. У дубровачкој књижевности био је велики број посланица | које су песници један другом писали, и осмртница којима 'су њихове смрти жаљене, и та књижевна врста открива више биографских података о песницима него што су то могли учинити случајни помени о овима који су забележени у историјама, предговорима и посветама туђих писаца. Ђорђић је видео важност те књижевне врсте и уопште књижевних дела за биографију, и први почео тај извор употребљавати у тој цељи. За њим су после истим путем ишли други, стари и нови биографи,

1 Запјег чортаћа, Хастеђ, 1851, стр. ХЛ, где је то писмо штампано п где Ђорђић каже: „ашостарћаш ћађеђа; Р. Х1сојан5 Зјабагтећ из... (в, овај исти цитат напред, П глава) ег фиа дезеттрта 255 дфиат репез те ћађео.“

2 В. у овој глави стр. 196 и 201.