Godišnjica Nikole Čupića

ЈЕ: | ко

ДВА ПРИЛОГА

се тиче времена њихова постанка — Мемоари нису млађи од првих Вукових радова те врсте. Уредник најновијега, издања, Љ. Ковачевић, кушао је да постанку протиних Мемоара одреди време, ослањајући се поглавито на неколика казивања Љ. П. Ненадовића. Он је дошао до закључка (ХШ и ХУЛТ стр. предговора) да је прота Матија почео писати своје Мемоаре око 18338. године; он је тек тада „дошао на срећну мисао“ да то ради. Тај закључак није тачан, и — Мемоари су раније засновани. На стр 7. (издање С. К. Задруге, 1893.) вели прота Матија својој деци о Јакову Ненадовићу: „Он живи сада са својим синовима и прочом породицом у Русији, у Хотину. Ако ја пре умрем а они се дотле не врате, немојте заборавити да тамо имате стричева, браће и сестара, које још нигда нисте видели.“ Како је Јаков с породицом дошао натраг у Србију из Русије 1831, то је јасно да прота није могао тако писати 1888, па ни 1830. кад се већ могло мислити на повратак заосталих у туђини српских емиграната, већ — пре 1820. Има још неких знакова који упућују на мисао да су Мемоари почети око 1826. кад је прота престао вршити дужност народнога кнеза. Али то време са свим јасно утврђује и Баталака у својој Историји Српскога Устанка, стр. 94, казујући да је прота приповедања своја „на хартију ставио 1826. године.“ На тај пачин Ненадовићево детаљно казивање једне стране дотађаја добија веће цене као спис за неколико година ближи самим приликама о којима говори.

Симе Милитиновића поетски списи имају врло лепе вредности за историографа. Само доба, које је Сима опевао, било је толико пуно грађе песми пригодној, да је Сими доста било, и са поетскога гледишта, само верно насликати. „Сербианка“ је и до сада била позната, са те стране, она је и у овом послу корисно употребљена — а илус