Godišnjica Nikole Čupića

СЕЧА ЕБНЕЗОВА а |

4. Фебруара 1804. погубљено је 72 Србина, које кнезова које других одабраних људи. (Кнежевина Србија, 376.).

Прелазећи на поименични преглед српских жртава, подсећамо да би се тај необични поменик могао почети именима београдскога митрополита Методија и кнеза Ранка. И ако је њихова крв ланула пре овога доба, ипак је јасно да су они жртве оне политике коју су мало додније тако енергично развили београдски узурпатори Дахије. Помен исечениг почећемо прегледом по Нахијама Београдскога Пашалука.

Нахија Грочанска.

Стеван Андрејевић Палалија, кнез из Бегаљице. О смрти његовој сведоче једнодушно: Вишњић, Милутиновић, Ђурић, Вук, Баталака. И ако га Милутиновић назива кротким човеком, који је звањем кнез а нарављу анђео, ипак је он, због општег поштовања које је уживао, први платио главом. Позван је у Гроцку, и ту је на превари посечен. —

Марко Чарапић, кнез из Белога Потока. О његовој смрти говоре: Вишњић, Милутиновић у два списа, Вук, Баталака. О начину како је погубљен разилазе се у начелу казивања појединаца. Суштина је разилажења у ономе што је усвојио М. Б. Милићевић у „Поменику,“ стр. 822.—823. и у ономе како казује Милутиновић у „Лирским Пеемама,“ стр. 983.—95. Марко је био на слави у кумова у Калуђерицама где га Турци нађу пошто су га залуд тражили код његове куће. Био је без оружја, које му је, по обичају кумовском, домаћин склонио на таван. Турци га савладају, одсеку му главу и понесу је, али их стигне Васа, брат Марков, са дружином те Турке разбију а главу поврате. — По Милутиновићу Марко је био на свадби — у Србијанци вели да је свадба била