Godišnjica Nikole Čupića

то ДВА ПРИЛОГА

Ваљевске Нахије дочекан је од већег броја људи, али ниједан од главних кнезова ваљевских не бејаше, не надајући се таком брзом доласку његову, стигао. Љутит на то, Фочић не хтеде ни одјахивати већ оде у манастир Боговађу на конак. Београдски кнезови, који су Дахију пропратиле кроз своје кнежине, као Станоје и Сима Марковић, не могоше прозрети скривене намере његове, а тако исто ни Хаџи-Рувим, архимандрит у Боговађи. Овде је Фочић одседео два дана, издао тајне наредбе за накнадна, убиства куда је прошао довде, па је 16. јануара отишао пут Ваљева, и тамо стигао тога дана по подне. У пољу Љубиничком причекали су га кнез Алекса Ненадовић, кнез Илија Бирчанин и млади Милован Грбовић, син старога кнеза Никола, који је болестан лежао и кога је син изишао заменити. Фочић их назове у сусрету „џенералима,“ чиме је хтео рећи како зна за њихове спреме. У пратњи двеста јаничара одведе их у Ваљево и сву тројицу затвори. Ту је, наскоро, добио гласе о већем покрету народном. Проливши крв, отишао је прп крају јануара у Шабац, а одатле се на каику тајно и журно спусти у Београд, где су га очекивали другови ради саветовања: како да се умири покрет који је изазван крвавом сечом.

Њихови покушаји, лепим и насиљем, да побуну умире. прелазе границе наше расправе о самој Сечи Кнезова, и почињу нове догађаје.

На тај начин нешто лично а нешто преко повереника Дахије за врло кратко време испунише Београдски _ Пашалук страхотама. Имамо у два податка забележен број жртава. Раније поменута аустриска хроника вели: „Ко год се између Срба памећу, уважењем и чашћу одликовао, тај је морао бити жртва смрти: до 95 најотменијиг људи буде убијено за четрнаест дана.“ (Летопис Матице Српске 1826 1 35.) По писму проте Џајића, до