Godišnjica Nikole Čupića

162 ГОДИШЊИЦА јег и пространијег земљишта за свој омладински рад, одлуче они да оду у Орбију. Али при тој одлуци остаде само Ботић...

После кратког бављења у Београду Ботић оде у Загреб а одатле у Ђаково, где добије чиновничку службу. Био је и народни заступник на сабору у Загребу.

Главни књижевни рад Ботићев припада епској поезији. Од њега су три постеке приповетке: „Побратимство“ 1854, „Биједна Мара“ 1860. и „Петар Бачић“ 1862. Осем тога написао је и приповетку у прози и неколико ситнијих песама. Сав му је тај рад из доба после походе Србије и Београда...

Одлучивши да оде у Србију, Ботић се преобуче у одело какво се обично носи у Босни, па се при крају 1852. крене преко Метковића. Путујући кроз Босну, имао је тешких и романтичних догађаја, али ипак срећно пређе у Србију и стигне у Београд.

У Београду Ботић не могаше остати. Био је неко време гост у дому Матије Бана, који га, доцније, помогне те оде у Загреб.

Тада је Бану написао песмицу која је остала непозната и нештампана. Она казује расположење Ботићево, нема натписа а гласи:

Спљете граде, мој велики јаде ! Вило моја, дај ми маха твога, Да започнем пјесну од истине, Од истине исто од старине !

Ђе ко нико тупа и обик'о! Слушај, цјени приче о даљини, Ал' припани срдцем домовини, Њену праху, зраку и облаку... Ну да почнем приповијест своју: Младо момче по свијету пође,