Godišnjica Nikole Čupića

194 ГОДИШЊИЦА

га воли и којој је он то обећао учинити; ако је он уз то, још и прода трговцу е робљем Штелеју; ако му и други Европљани (Консалво) при том помажу, и, као и он, покажу се неблагодарни према својим добротворима дивљацима, то још, релативно говорећи, није ништа тако страшно од стране Европљана: неблагодарност није највећи трех, трговина с робљем била је некад законито занимање, а женити се „дивијим девојкама“ и доводити их у Европу значи излагати се непријатностима које је потпуно разумљиво избегавати. У Негрима међутим, Европљани су много гори људи, не само неблагодарни него из основа рђави, нечовечни, зликовци који без мрве срца даве потчињене црнце и најсевирепијим начинима муче овај добри, безавлени и с пуно врлина украшени свет. На једном американском острву — тако је у комаду представљено — у „сахарној“ Фабрици богатог Енглеза лорда ШтуФорда, који, у осталом, не живи ту него у Лондону, надзорник Барингтон којем је поверена управа Фабрике, чини најгора недела над Црнцима. Одмах се и сасвим непосредно та недела износе у комаду: црнац Накир умире од глади на позорници, сестра његова Сули нема хлеба да му да јести, не зна како ће да му помогне, а у то отац њихов Кеантилаква долази и јавља да су почели гонити и Квирлија, Сулина љубавника. Да би помогла брату, Сули украде две трске шећера и да му их за јело; због тога Баринттон нареди да се она одведе најпре у тамницу а по том у једну јаму где ће цео дан провести, а после ће је водити у шуму и погубити је тамо. Пре но што је погубе, наредио је Барингтон њеном оцу да јој удари „педесет камџија“; Кеантилаква неће, и зато је бачен у „кладе“. Што се Накира тиче, њега су, а све по завести надзорниковој бацили у воду, и он се дави. Ко зна докле би ствари тако ишле да се на острву није