Godišnjica Nikole Čupića

196 ГОДИШЊИЦА

нити ванбрачно рођење порок, него како све лежи у доброти срца и племенитости карактера. Комад је рађен и сувише наивно, у њему, наравно, врлина мелодрамски пати као што порок мелодрамски царује; срећом, врлина, по традицији, победи на крају. Милутин и Герасим два су сина која је стари граф од Северина после смрти оставио: први је демократских начела и сушта анђеоска природа, а други аристократа и сушти демон. Две су девојке у комаду поред ова два млада, човека: кћи графице Дорвалке Ксенија, која се воли с Милутином, и једна млада сељанка, кћи једног старца (демократа је и старац, и с Милутином заједно он развија теорије о ништавности племства и „рожденија“), коју је Герасим „обесчестио“. У почетку другог чина, отвара се тестаменат покојнога графа; тестаменат открива страшну тајну да је Милутин ванбрачни син, и наређује да цело грофово имање припада Герасиму. Можете мислити шта на то учини „свирепи“ Герасим! Прави свом брату сцену мелодраматичнију него у Две сиротице, одмах га отера из куће, љути се што га овај сме назвати братом, и хоће да му отме Ксенију. Наравно, Ксенија не може да види очима Герасима него и даље воли Милутина; „не, ти мојој љубви не будеш отказати“ каже она усплахирено Милутину, а овај, с резигнацијом: „твоје шчастије, Ксеније, изискује моје удаленије“. Браћа се ипак некако измире. Герасим се мало покаје видевши обилате симпатије које Милутин ужива (чак онај старац, начелни пријатељ Милутинов нуди овоме „едну кесу пуну са златом напуњену“), понуди му сто дуката, али Милутин, који се не знам зашто обукао у сељачке хаљине и иде да гине за свога краља и „отечество“, не прими то него само моли Герасима да га огласи за мртва не би ли могао „порок његова оца (то што је имао деце ван брака) на вјеки

Лија