Godišnjica Nikole Čupića

202 ТОДИШЊИЦА

У овој расправи ми смо на неколико места истицали специалну тенденцију, честу у драмској књижевности ХУШ века, да се изнесе контраст између два света, цивилизованог и дивљег, и да се у моралном погледу овај последњи представи као бољи од првог; ту тенденцију, видели смо, волео је поред осталих и Коцебу (Пабрежно право и, штампана, Крешталица). Кад Коцебу воли ту тенденцију, можете мислити колико јој је дао маха у Шпањолима у Перувији, у комаду где је представљен познати судар цивилизованих са нецивилизованим, Шпанаца са Перуанцима у ХУГ веку, под Пизаром, судар код којега и сама историја осуђује Европљане а даје за право дивљадима! Историја доиста зна Перуанце, као народ миран, добар, вредан и поштен; а Фрању Пизара, који је из грамзивости за златом као и Кортез, пошао да тражи богате земље и 1532 освојио Перу, немилосно убијао дивљаке и пљачкао њихову земљу, осуђује као једног од најнечовечнијих авантуриста ХУГ века. Коцебу је дакле, са овим предметом био у свом елементу. Драматишући освојења Пизарова, он је имао прилике да развије колико хоће своју сентименталну Филантропију према дивљацима и декламаторски песимизам према изрођеној европској цивилизацији, и то је и учинио. Пизаро је у Перу, држи војни савет како ће непријатеља напасти, не устручава се ни најмање да га нападне кад се овај не нада, кад мирно приноси жртве сунцу и боговима. Стражар перуански јави то својима, јави да се непријатељ приближава. Краљ квитонски Аталиба, како га Јоаким зове (или Атахуалпа, Атабалипа, како га данас историје зову), позове одмах све војнике у бој. Крену се одмах и „Алонцо“ и „Ролла“, „военачалници перувијански“, два главна војсковође и главне личности у комаду. Алонзо слути да ће у овом „сраженију“ наћи „смерт“, и жао му је своје младе