Godišnjica Nikole Čupića

НЕШТАМПАНЕ ДРАМЕ ЈОАКИМА ВУЈИЋА 208

жене Коре и синчића Фернанда. Зато он, на случај смрти, препоручује своју жену и сина Роли, који Кору јако цени и у ствари воли; „Кора нека буде твоја жена, а моје дете твоје“, каже му он на растанку, идући у бој на супротну страну од Роле. Ситуација је, сећамо се, иста која и у оном комаду Коцебуовом што смо раније познали, „Кертви смерти, где Максвел, пред смрт, даје своју жену Аравелу и синчића Алексија Малвину, који Аравелу воли; Коцебу се понавља, види се. Али, као ни тамо, жена ни овде не пристаје на такав Уговор о њој, закључен између њена мужа и његова пријатеља ; овде се само ствар још патетичније изводи него тамо. Кад, после победе Перуанаца над Шпанцима (ишчекивање ове победе и ток целе битке сасвим се несмислено два пут износе у комаду: први пут дете једно гледа битку и јавља једном слепом старцу који је на позорници, а други пут то жене чине Кори), Рола јави Кори да су Алонза Шпанци заробили, и изјави његову последњу поруку, Кора се ужасне, посумња чак да јој сам Рола није мужа убио, и разјарена викне: „пре ће мој син да отров из моји сиса посиса него ли ја твоја супруга да будем.“ Рола на то, оставши сам, замисли се и скоро расплаче, али одмах „мужествено“ проговори: „ја ћу њу приморати да ме она високопочитује.“ Шта ће то учинити овај дивљачки поглавица да је примора на то „високопочитаније2г“ Шта друго него да се жртвује за свога пријатеља! Као Обилић, оде Рола у непријатељски „логер“; не, истина, да убије Пизара, него да ослободи Алонза. Преобучен у поповско одело, он дође пред шатор у којем се налази оковани Алонзо, измоли у стражара да уђе (стражар је један од случајно човечних Шпанаца у комаду) и уђе. Одмах светује Алонза да у истом поповском оделу утекне, а њега место себе да остави; после подуже борбе о племени-