Godišnjica Nikole Čupića

204 ГОДИШЊИЦА

· тост, тако и буде. Ствар не остане само на томе. Кроз цео комад провлачи се и у свашта се меша једна жена Елвира, „љубовница“ Пизарова, загонетна и неодређена, какве обично нису личности Коцебуове; та Елвира која се у сваког заљубљује, у Пизара, Алонза, Ролу, и која се скоро нуди сваком који јој се допадне, уђе у шатор у којем је Рола. Да не причамо сав њен компликовани душевни процес због којега она тако ради, довољно је да она натера Ролу да уђе с убилачким намерама у шатор Пизаров, ноћу, кад Пизаро спава. Рола, наравно, неће да убије човека тако мучки, и Пизаро, кад се пробуди. захвали му на томе, сматра га као свог спасиоца, и пушта га у слободу; чак опрашта оном стражару који се на Ролу смиловао и пустио га да изведе бегство Алонзово. Пизаро то није учинио из великодушности, него из рачуна што би у Роли нашао помагача да се краљ квитонски збаци а Пизаро на његово место доведе; први случај који дође, показаће сву нечовечност Пизарову која се дотле само притајила. Тај је случај ово. Кора, која је пошла да тражи мужа, и Алонзо, који је опет за њом пошао, нађу се у једној шуми, али изгубе детеу њој; два војника Шпанца прођу туда, виде то „идолопоклоническо дете“, сажале се на њ и донесу га ПЏизару. Рола, који се ту деси, позна га, викне: „о бози, та то је Алонцово дете“, а Пизаро баш зато хоће дете да посече и његову „малу главицу“ да набије на „копије барјачно.“ Рола онда отме дете, и, кроз најгушћу шуму непријатеља који га гађају, сав крвав и рањен, пробије се до својих, до Аталибе, Алонза и Коре. Кори, која је дотле била Формално полудела за дететом, преда дете, каже јој: „ја сам те љубио а ти си мени учинила неправо,“ и издане. Тако свршава ова „романтична трагедија“.