Godišnjica Nikole Čupića

210 _ ГОДИШЊИЦА

биви Немац“ који ју је узео из чисте Ффилантропије и без икаквих задњих намера (У, 1); Менчиков и његова жена Наталија држе је као своју пријатељицу, као себи равну, и Катарина је једно певино, анђелско створење које само добро чини и добро мисли, „љубвеполно созданије“ пуно чистоте, серафична концепција једна, утоо шптасшаба ако се сме рећи. Менчиков, познати љубимац Петра Великог, тако је исто улепшан; „едног владјетеља љубимец бити, каже он цару, такову маленкост нигде нисам ја за особиту чест вмјењавао“ (Ш, 8).

Интрига у овом комаду је, како већ раније наговестисмо, врло мала. Фридрих Глик са својим сином тако се почиње комад — тражи Катарину (она му јеу комаду кћи), које је нестало после освојења Мариенбурга; пет месеци већ путује пешке ради тога. Налази је у цареву двору, поред Менчикова. Цар јој чини све по вољи, и Глика то узнемири; посумњавши у њену чистоту, он је отера од себе. После, она успе доказати своју невиност, и Глик јој опрости; али, да би је сачувао, хоће да је води кући. Цар, од кога је он затражи неће да допусти да она оде; Глик онда, с Катарином заједно, утекне, на чамцу, и то, наравно, по најгорем времену, по незапамћеној олуји. Цар их врати, и, на крај крајева, каже јој, пред свима главним личностима комада: „ја тебе узимам за жену“, што Глику да повода да викне сину: „сине мој, прехвати ме да на земљу не паднем.“

После СОирома тамбурџије и Дјевице из Мариенбурга, између 1826 и 1882 године Јоаким је „издао

1 Џаунку Јагодинку Јоаким није забележио у Китге Вгодг. која је изашла 1826, а јесте у Животоп. (стр. 444) које је штампано 1888; у истом Животоп. (стр. 419) Јоаким каже да је она играна (да ли први пут2) 6 Фебруара 1882.