Godišnjica Nikole Čupića

212 ГОДИШЊИЦА

одједанпут, нов важан догађај. Хаџи Ибраим, везир, који је заборавио да се радња Јоакимова комада дешава у ХШ веку, шаље свог „предвозвјеститеља“ Бранку и „зове га у „сојуз“ против кнеза Лазара који се усудио „дигнути руку“ против султана „Амурата“, и који је „по Руднику свирјепствовао,“ „рудокопе опуетио“ и „Крагујевац ватром и пожаром разорио.“ Бранко се устеже, изговара, „предвозвјеститељ“ се чуди: „та барем ви не будете страну кнеза Лазара держати“, али Бранко, вешт дипломата: „то ја за сада незнам ништа.“ И одмах, чим онај оде, Бранко позове Миленка и све екоје људе у бој, против Мурата, наравно, а за Лазара, и ови пристану. „Ах, Миленко, животе сердца мога!“ виче Паунка, али Миленко оде у бој, као и Бранко, као и сви; само неки Вучета Ћупринац остаје, да чува Паунку, по заповести Бранковој. Тај Вучета је пеки лукав човек, и има задњих намера. Он се нада да ће се моћи оженити Паунком и добити Јагодину; то каже, на само одмах чим они пођу у бој. Тако завршава трећи чин, четврти се дешава три месеца доцније. Вучета напише једно лажно писмо од стране Бранкове, којим се јавља да је Миленко погинуо а Бранко на умору, и препоручује да Вучета узме Џаунку и Јагодину; то писмо донесе Драго, Вучетин слуга, тобожњи гласник из Лазареве војске. На основу тога писма, Вучета изјави љубав Паунки: „прекрасна Паупко, изорани животе сердца мога,... моје цјело шчастије зависи од ваше слачајше ручице, без вас ми је свјет пакао а свака радост полно мученије...,“ а Паунка: „натраг, сердаре, натраг; мој Миленко, тако да ја тебе заборавим!“ Ни ва наваљивање подмићеног „оца Теодора“, попа Теше, неће Паунка да пристане удити се за Вучету, хоће да иде у манастир. Вучета сад прсти да ће је затворити, а Џаунка њему: „кровољаждушчи хорјапине један“. Тако и