Godišnjica Nikole Čupića

222 | га ГОДИШЊИЦА

то већ није оно старо вјеровање у то ношење, но се претворило у празник обичног весеља и лицемерне побожности. У светковини ношења крста учествују мјештани, браственици, племеници, а ријетко бива „јабанџија“. Ако случајно буде који јабанац, особито „бољи чојак“, познатији или главар, даће му почасније мјесто „за крстима“ (крстовима) или ће га почастити, да носи барјак, а одаће му почасти при трпези: ставиће га на „боље“ мјесто и угостиће га љепше.

„да крстима“ иде и мушко и женско и старо и младо — све, што се може нога држати и ходити без водитеља. Дјевојке прије нијесу никако ишле за крстима. а данас оне иду највише. Кад хоће, да иду за крстима, онда се, особито женске „нареде“ (обуку, што љепше могу), као да ће међу сватовима. 5

За крстима, свако иде пјешице, мушки сви гологлави.

Ја сам ишао за крстима неколико пута по разнијем мјестима у Црној Гори. Да бих читаоцима дао бољи појам и изнио им јаснију слику те установе и тога лијепога народног обичаја, описађу, у колико имам биљежака и података, у колико знам и памтим, онако, како се гдје и кад вршио тај обичај у моме присуству или по живом, усменом или писменом причању појединаца.

Прп томе опису задржаћу се мало подуже на том обичају код Доњокрајаца, јер о томе имам највише биљежака и успомена.

Доњи Крај зове се племе настањено сјеверно од вароши Цетиња, дужином цетињског поља. Све су куће покрај самог поља.

Доњокрајци су носили крсте сваке године на Марков-дан, 25. априла.

Окдје морам напоменути, да сам ја био малешан, док су Доњокрајци редовно носили крсте, те и не могу го-