Godišnjica Nikole Čupića

НОШЕЊЕ КРСТА 221 која заразна болест или наступила каква друга невоља, те од тога пати село, браство, племе, онда ће се сви сељани, браственици, племеници окупити на заједнички збор и вијећање. Наравна ствар, да на томе збору морају бити и главари дотичних мјеста, а нарочито од тијех зборова не смију изостати попови. као људи, који „знају дубоке књиге“ и који у оваквијем приликама имају најодлучпију ријеч.

На збору ће се договорно закључити, да ли ће наново носити крсте и молити се Богу: „не би ли дао мало дажда“, неће ли престати зараза или неће ли се ублажити невоља.

Ако буде уговорено, да се наново носе крсти, онда одреде и кудијен ће се носити; али обично и овом приликом носе их истијем путем.

; И народ тврдо вјерује, да ће молитве и молепствије приликом ношења крста имати усијеха и да ће Бог услишати општу молитву и жељу.

Догоди се, да за вријсме ношења или наскоро по ношењу крста почне падати киша, престане зараза или се уопште ублажи настала невоља, те појединци почну објашњавати, како су усијеле молитве крстоноша.

Ако се крсти не могу носити заветованог дана због „ружна“ времена, обично се носе најпрвог празничног дана, кад буде лијепо вријеме.

Овај обичај редовно је извршеван у сваком племену у Црној Гори до заночетка пошљедњег црногорско-турског рата 1875. Од тога времена обичај тај све више ишчезава и губи првобитни карактер свој Данас се тај обичај врши више по селима, гдје у неколико и личи на старо ношење крста.

По варошима данас се ређе посе крсти; а и у колико се носе, не носе се с оном старом побожношћу;