Godišnjica Nikole Čupića

234 ГОДИШЊИЦА

зијем кораком манастиру, гдје стигосмо покисли што се каже —- није нам ни под пазухом суво.

Главари и свјештеници отидоше на ручак код игумана, а народ отиде у „Мађупницу“ и остале манастирске сухоте, те извадише из тораба хљеба и смока, ко је што донио, да ручају.

Киша се добро испадала, па је у неко доба и престала. Народ измиље у манастирску авлију и около анлије. Свакоме у лицу читаш весеље. Сви вјерују и истичу, да су данашњу обилату кишу донијеле данашње топле молитве.

И у авлији и око авлије започеше пјесме и завргоше кола, те је весеље трајало до испред ноћи.

Бјелан ми је пришаптао неколико пута тога дана:

— Ти се смијеш нашијема молитвама и вјеровању, али: Бог види — слава му и милост! —

1889. године био сам на Трешњеву. То је главно мјесто племена Цуца. На први дан Тројичина-дне те године окупи се на службу божју код парохијалне цркве у Горњем пољу трешњевачком народ из Трешњева и свијех околнијех мјеста. Мјесни парох Стеван Кнежевић и мало-цуцки парох Петар Мијаиловић. свршили су у цркви најприје летургију, па су онда дигнути крсти. Нијесам убиљежио, да ли су и пријашњијех година у Трешњеву носили крсте првога дана Троичина-дне, само знам, да ми причаше цуцки поткомандир Ђуро Радов Кривокапић, који је овога дана уређивао народ, којијем ће редом ићи за крстима, да су у Трешњеву и првашњијех година ишли с кретима истијем путем. Они тога дана не носише крсте „за сунцем“ него „од сунца“: од цркве су пошли сјеверо-источно до извора Њиве. Ту је очитано евангелије и „закршћена водица“, па су онда пошли западно, странама, сашли у Доње поље трешњевачко, ишли равнином досред поља, а онда окренули путем посред поља