Godišnjica Nikole Čupića

% НОШЕЊЕ КРСТА 288 књиге староставне“ и — отпоче се молепегвије, а манастирска звона непрестано звоне.

По небу не бјеше нигдје ни прамичка облака.

Свјештеници читају, а народ се непрекидно крсти и моли, упире к небу очи и на махове поклања као жито пред вјетром.

Негдје око половине молепствија преко пеба се опази танка струка облака.

Бјелан се полако прогурао између народа, док је дошао до мене. Ја га нијесам опазио, док ме не повуче озада за рукав. Ја се брзо окренух за собом и заустави ми се поглед на Бјелану, који ме радосно гледаше.

— Даће Бог! Биће! — То само проговори, па скрушено подиже очи навише, погледа пут оне струке облака и, не говорећи ми ни ријечи више, настави се крстити клањати. Е

Престављаше лик правог богомољца, који се од главе до пете претворио у молитву. Очих није скидао с оне струке облака, која је бивала све већа и већа, а народ се све више и више крсти и поклања. Што је облак бивао већи, то је народ гласније жуберкао молитвене ријечи.

Она струка облака бјеше повелика, али још ведро, кад почеше прокапати крупне капље кише и купити око себе по земљи гутуљице прашине.

Неки почеше лакше довикивати свјештеницима:

— Пожурите! Пожурите! —

Молитва народа бјеше све гласнија, а пропадање кишнијех капи бјеше све чешће и гушће.

Бјелан једнако стоји за мном, често ме дохваће за руку и показује погледом пут неба.

Киша поче пљуштати као из кабла. Свјештеници на брзу руку довршише молепствије, те сви пођосмо бр-