Godišnjica Nikole Čupića

242 ГОДИШЊИЦА _

црквени обрасли бршљаном, а око цркве се подигла од дуња читава шума; да је манастир у Бурјену, по насељу арнаутском селу ; да је у манастиру одавно нестало свјештеника, али народ ипак да од њега тражи (ваљда манастира) лијека; па за то да „многи болесници и данас иду манастиру и са њега беру бршљанов лист и маовину, носе кући, кувају и с том се водом купају, да их тако болест остави и оздраве, па — веле — да и оздраве.“ Он наводи, да је у крајинском манастиру било „веље благо, много златних и сребрних ствари црквених“, али да је од свијех тијех ствари највећу вриједност имао „велики часни крст „св. Ладимира“, сакован од чистог злата и тежак 4 оке, иу њему је дрво од часног крста Христовог.“ Турци су освојили Крајину, поубијали калуђере, опљачкали манастир, а крет је био сакривен код једног Крајињанина, који је доцније, као и остали Крајињани, прешао на ислам, али је крст и даље чуван у његову дому. као аманет, за којега су сви Крајињани знали и

сматрали га као чувара Крајине, који привлачи облаке“

и кишу и доноси Крајини сваки берићет, те су га на први дан Тројичина-дне сваке године износили с великом свечаношћу на врх Румије — и пошто су „преврнули“ вјером и прешли на ислам. Приморци, из барског прнморја, завиђели су Крајињанима на то и рјешили, да Крајињанима „отму“ крст и да га пренесу у Приморје. „И тако буде крст преузет из Крајине и однесен у Приморје и смјешћен у село Веље Микулиће у потурченом српском великом племену Мрковића, које је племе у томе крају као најјаче важило и до данас, ну под уговором с Крајинцима, да Турци Мркојевићи и даље износе крст сваке године о Троичину дану на врх Румије..... Тај се крст и данас износи уз велико саучешће народа све три вјере из Приморја и Крајине.“ И од тога времена то јест откако су Приморци „отели“ крет, „пренесен, је

пе ог