Godišnjica Nikole Čupića

НОШЕЊЕ КРСТА 248

и бољи берићет у барско Приморје, а Крајина је у томе „попустила“ — нема „онога првога богаства свога.“

Овдје сам изнио наводе сва три споменута писца због тога, да бих имао пред очима онај, који се бави специјално работама ове врсте, па би био вољан и о овоме опширније проговорити.

А сад да видимо како се тај чувени крст носи и износи на врх Румије. У томе послужићемо се описом Николе Ј. Вучинића.')

Оне године на светковини ношења и изношења крста на Румију „у свему су се управљали по старом обичају“. Овом светковином је вазда управљао барјактар („у турско вријеме барјактар је био оно исто, што је у нас „командир“ „Мрковски“, који је по Мркојевићима бирао боље и боље јунаке и с крстом и с њима излазио на Румију. Носећи мач о бедри, барјактар би понекад дао барјак другоме да га носи, а он би узео крст у руке, јер се бојао да га не би отели Крајињани. Из одаљих мјеста долазе „излетници“, пјевајући и мећући из пушака, у очи Тројичина-дне у село Микулиће у подножје Румије, гдје их дочекују и чашћавају муслимани. Весеље

траје читаве ноћи, а на сахат прије зоре — по старом обичају — морају сви „излетници“ бити у једној кући,

која је „на дну подгорја Румије“. Отоле полазе за крстом и журе се да их сунчани зраци на врху (Румије) затеку, јер кога затече сунце онамо, тога ће цијеле године здрава и весела гријати; а крст „мрковски“ кад „изађе“ прије сунца и њега сунце онамо најприје огрије, онда и Мркојевићима „нанесе“ сваки род (берићет). Оне (1889) године дошли су у очи Тројичина-дне у Микулиће и ђаци мркојевићке основне школе с учитељем Вучи-

') Завјет Мркојевићки. Излет на Румију. „Нова Зета од 1839, странл 240.

16"