Godišnjica Nikole Čupića

244 ГОДИШЊИЦА

нићем. „Ђаци су носили Луковски барјак, на којему је била насликана отоманска круна (звијезда и полумјесец), а испод ње моћна пророкова рука“, али ту круну данас замјењује име црногорског књаза Н. 1.

Кад су кретали ујтро с крстом на Румију, овако су се уредили: Најпрви командир Јусуф Барјактаровић, за њим ђаци мркојевићке школе и друга „малена ђеца“, за ђацима часни крст, за њим барски парох, па стари барјак „мрковски“, а за овијем народ све једно за другијем, јер је уска стаза, којом се пролази и излази врху. Свак мора оздо понијети у руке бар по један камен и изнијети га на врх Румије, да се „ту гради давно завјетована црква“. Идући навише и примичући се врху Румије, народ се све више „просипа“ и бере љековите траве, ко које познаје и коме које требају, а те траве имају љековиту моћ само тада, ако се тога јутра уберу прије сунца.

И ето их свијех на врх Румије прије сунца, гдје све три вјероисповијести (православни, католици и муслимани) пале завјетоване евијеће, па се онда дијеле: православни пи католици на једну страну, а муслимани на другу; православни и католици с кретом трипут обилазе око гомиле камења, а муслимани побожно стоје. | Изврши се црквени обред, којега се свршетак огласи пуцњавом из пушака — шемлуком. Онда посиједају и одморе се около један сахат, па пођу доље једну трећину пута низ брдо и сађу на равно пољице, гдје по старом обичају лака момчад Мркојевићка надмећу се момачком скоку и бачању камена с рамена с момчађу из Бара и Крајине. То се сваке године понавља. Кажу, да су томе вазда „Мркојевићи узели поштење, што испрате грохотом пушака“. Пошли су даље наниже и дошли „у подгор“ Румије гдје је лијепа хладна вода, око које посиједају и пију, ко је жедан. Отоле гађају биљегу (нишан) »з