Godišnjica Nikole Čupića

114 А. ИСТОЧНИ НАРОДИ У ОПШТЕ

•

дег Зећ аће. Та мрачна скаска о тим земљама све је више гоњена на запад, с оне стране Гибралтара, што је географија даље продирала на. Средоземном Мору. Тако су скаске о земљи и свету најранијег старог доба у толико знатније, што је њихов значај са ширењем знања о земљи растао и бивао озбиљнији. Пошто је искуство пробудило размишљање о свету и земљи а они делови земље не могли се наћи нигде на познатој земљи, то је се развила мисао да има и других земаља, различних од оних, које су одвојене далеким морима. Веровање Грка да је земља нагнута, југу, које је потекло из старих сказака и тамних вести, подрањивало је веровање да се кроз реку Фазис или кроз Херкулове Стубове може доћи до оних земаља.

Питагор је добио многа знања из Вавилона и Египта и у његовој Философији о сферама биле су клице развитка географије. Парменид у првој половини 2-ог столећа изнашао је поделу земље на пет зона, која претпоставља округлину земље, а с погледом о округлини земљиној утврђена је основна истина, без које је немогућан развитак географије. А јонски Философи обратили су пажњу на полове у географији, које су научили од Халдеја. Демокрит је први изнео мисао да је тврди део земље у свом протезању од истока на запад дужи, него од севера на југ |Нобтапп 71) а Херодот је поставио основ познавања земље и народа, на коме су после столећа даље зидала. Резултати путовала Питеаса 340 г. били су основ научне географије запада све док се Римљани нису утврдили на западу и северу. Аристотело је држло да је могућна пловидба од западне обале Европе и Африке ка супротним источним пределима Азије. Он је сматрао растојање оба та дела земљина као врло незнатно, јер се на крајњем западу као и у супротним азијским источним пределима налазе Слонови и изгледало му је вероватно да осим великог острва, које чине Европа, Азија и Либија, има и других на супротној полукугли, Тај поглед претпоставља мерење земље и припада оном малом броју тачака, чија је светлост наглашавала у старо доба откриће новог света (Нојјтапт Севећ. 4. Напагја апа 4. Егакипде 91). Ератостен је држао да кад не би

| |