Godišnjica Nikole Čupića

ГОДИШЊИЦА 123

редбама, које су се уредно имале вршити, и међу овом или оном нарочитом повластицом.

У старо-словенском преводу Сиптагмата Матије Властара, извршеном за цара Стефана Душана, помињу се међу сановима црковним и чинови великог саћеларија и саћелија, и наводи се да је то кетхок првданје. У тим се чиновима први помиње големи иконом; други

је — нже надћ келнкого слакеллтео, рекше голвмљи слквеллрте 0... . . пети: нже надћ малоно слквелле!о, фекше слакелме. По овоме се види да је грчка реч сажећ Аф — саће-

лија, по нашем словенском изговору ХГУ века (по значењу: кеса или врећица) значила у средњем веку на Балканском Полуострву оно што ми сад зовемо наса. Патријаршија је, дакле, по тој белешци у Властарову Синтагмату, имала великог и малог касира, и један се звао саћеларије, и био је други међу пецрквеним достојанственицима патријаршије, а другп се звао саћелије, п био је међу поменутим чиновницима пети. Овој белешци из Синтагмата има потврда у једној наредби (простагмату) цара А. Комнена од године 1094, која нам казује како је цар имао власт да у патријаршији поставља: великог шконома, великог саћеларија. великог скевофилака п саћелија'. И ред се слаже са Синтагматом, само што је онамо саћелије |у наредби о сажео) пети п пред њим је хартофилак (као архивар, а у наредби хартофилака нема) и саћелије је четврти. У свему осталоме се оба извора потпуно подударају. Имамо још једну потврду из практике, из наше цркве у Старој Србији. У једном списку службеника Рашко-Прпзренске Митрополије спомињу се два сакеларија. Г. Петар Костић ми из Призрепа писа да је то име данас „почасно звање или одликовање“, али да ни то данас није у употреби. Г. Петар нагађа да је то останак од наше патријартије у Пећи, и да су га, после укинућа патријаршије, мпгрополити давали појединим виђенијим свештеницима, својим заступницима по главним варошима епархије, н. пр. у Призрену, у Скадру, у Н. Пазару (за Рашко-Призренску елархију, о којој П. Костић пише). Примера ради

' Вухаптизеће Дешзећ ће, Ш, 19.