Godišnjica Nikole Čupića

110 КЊИЖЕВНО ИНТЕРЕСОВАЊЕ У СРБИЈИ ЗА ВРЕМЕ УСТАНКА је он стремао јошт раније пре но што је све пропало било“.

На тај нам начин ова занимљива књижица заступа врсту политичко-полемичне литературе у Србији онога доба. —

После свега треба поменути различите историјске записке и белешке, што такођер представља неко интересовање писмености. На том пољу биће најзначајнија књига јеромонаха Арсенија Стефановића, која је рађена у доба о коме је овде реч али до данас није ни у целини ни у појединости штампана. Арсеније је био пострижник манастира Љубостиње, у којој је — као што казује надгробна плоча његова пред западним вратима, тога манастира — провео двадесет и једну годину, обновио је и сабрао браство, а преминуо је 18. повембра 1835. године. Ту је, у тешким данима за Србију и за тај храм, побожни и родољубиви јеромонах и игуман Арсеније започео неку врсту хроничарскога прегледа ондашњих догађаја, за које даје нових и лепих података историку. Дирљив је, пак, сам почетак у молби Господу Богу за заштиту српског отачаства, почетак који се може по лепоти мерити с оним тропаром који је у часовима општега очајања написао Карађорђу побожни Вићентије Ракић.

Ми смо већ у првој половини овога прилошка поменули имена неких књига за које знамо да су се растурале и чптале у Србији за време устанка. Томе ваља, додати још неке посебне помене за које знамо или по списку претплатничком или иначе. Тако на пр. даровитога песника Јована Дошеновића „Численица«“ имала је у Београду леп број претплатника код ђака Велике Школе па и ван њихова круга. У исто је доба — 1809 — изишла и његова збирка песама под именом „Лирическа Пјенија“, што је такођер читано у Београду па можда и даље по Србији.

За тим треба поменути Јоакима Вујића превод „Млађега Робинсона“ 1810. године.

Да је Гаврила Ковачевића позната песма о српском устанку против Дахија читана међу писменим људима у Србији, о томе готово сумње бити не може. Ја сам у прилогу „Најмлађи круг народних песама“

Ја асса –"