Godišnjica Nikole Čupića

по туш

ГОДИШЊИЦА 139

Карађорђе занемари саветске радње и отера учену браћу. Тада Леонтије пушта глас како шкрипи ћивот Светога Краља, што је значило да Србија мора пропасти.

На стр. 67. налазимо две карактеристичне ситнице. Прва је у причању како је Леонтије у цркви београдској, кад су ђаци џевали „Спаси Господе и помилуј“, говорио да ће Бог спасти онога који има лађу да побегне. Друга је у казивању како су Карађорђа наговорили да он своје драгоцености пренесе из Тополеу Београд, па су онда тајно пустили глас о томе да народ и тиме заплаше и збуне. а

На стр. 70. читамо како је Недоба на три дана пред своје бегство говорио председнику магистрата београдскога Николи Делигеоргијевићу да се нема за кога и за што гинути.

Стр. 7%.—73. говоре о Карађорђу у емаграцији и у Хотину.

Најзад на стр. 73. 74. читамо ове врсте „Чули смо како је (Леонтије) писао у Нови Сад у Унгарију некијем Герцима, да Вожд п сви Чиновници под његовом руком живу; хвали се и неку славу себи приписује, а друге све уничтожава“.

Нека више, нека мање, али скупа сва истакнута места довољно јасно показују ла је писац овога дела морао бити један од активних учесника у ондашњим догађајима, човек који је припадао оној малој групи српских школованих родољуба из Угарске који су тада у Србији живели и који су због свога држања патили. Тиме се Соларић као писац савршено искључује, а у исто се доба упућујемо да писца тражимо између Југовића, Радоњића и Грујовића. За књигу оваку каква је ја сам другом приликом казао да је Југовић није могао написати већ и стога што је он преминуо при крају 1313. а у књизи се прича и о стварима које су биле читаву годину после његове смрти. У нагађању између Радоњића и Грујовића обично се стаје при првоме. То је, случајно, тачан погодак. Једна записка Јована Гавриловића из године 1846. кад је изишло друго издање ове књижице, тврди да је њега Димитрије Давидовић „јошт давно“ уверавао да је ту књигу написао Миљко Радоњић „према једном рукопису који