Godišnjica Nikole Čupića

ДРЕ

ГОДИШЊИЦА [5] Дубровника. До тада кнез Војислав Војиновић имао је још у власти Брвеник који је, по одобрењу цара Уроша, заменио за град Звечан, те Војиновића држава простираше се до Ибра. Од 15 јула 1363 године Лаб с Брвеником припадаше челнику Муси', кога наследише синови му Стеван и Лазар, сестрићи кнеза Лазара. Дреницом, ситничким градовима, југо-источним делом

Горњег Ибра — али не и целом жупом — управљаше син севастократора Бранка, унук војводе Младена п зет кнеза Лазара — господин Вук. У Крушевцу сто-

ловаше кнез Лазар, син Припца Хребељановића, великога слуге цара Душана. Ново Брдо, као очевина, беше у власти кнеза Лазара, од године 1372 свамосталнога, а од 1379 самодржавнога господина „земљи српској п поморју и странама подунавским““.

Из овога летимичнога прегледа, у којем нема јасно одређених граница међу појединим областима, не види се, коме су од великаша припадале старе жупе: Ибар, Рашка с некадашњом жупанијском престоницом Расом и Колашин с Брњацима где беху двори краљице Јелене, а то су не само суседне жупе Горњег Ибра, него и прво огњиште Немањића. Да је цар Душан и о њима водио бригу при деоби на области, поверивши их на управу коме од својих кнезова или жупана, не може бити спора; али ко је, или боље рећи, који су непосредно управљали овим жупама, извори наши о томе ћуте, а ми се нећемо нити можемо упушлати у нагађања. Наш највећи критичар историјских извора, архимандрит И. Руварац, у расправи о кнезу Лазару (стр 142—144. говорећи о избору патријарха Јеврема 3 октобра 1375 год, између осталих за рашкога митрополита пита се: ује ли се тада налазио у подручју Лазаревуг А из тога питања следовао би одговор: ла Рашка није била тада у власти кнеза Лазара, нити његова зета Вука Бранковића, него вероватније у подручју Бурђа Балшића, који не владаше само у гприморским земљама што су около Дубровника, већ и у великом делу старога Подгорја, у будимаљској жупи

' Да ли данашњи вис Мусинан није добио своје име по челнику Мусиг · > Џ. Руварац о кнезу Лазару, 189. — Јиречек, Гле Напдејачттоввеп... Љ. Ковачевић, Годишњица Х, 227—225.