Godišnjica Nikole Čupića

|52 ГОРЊИ ИБАР СРЕДЊЕГА ВЕКА

п Хвосну. Ма колико да је ово питање од општега, интереса, ипак морамо прећи преко њега — једно услед оскудице пзвора, а друго што Горњи Ибар са Рашком није сачињавао једну територију.

Још за владе краља Милутина видели смо да жупе: Горњи Ибар, Ситница, оба Лаба, Јошаница и Дршковина сачињаваху духовну област епископије звечанске пли бањске, која је укинута светостефанском хрисовуљом око године 1316 Без сумње, ова духовна територија укинуте епархије звечанске чињаше у почетку једну политичку или административну област с изузетком Дренице, оба Лаба и Јошанице. У дане Стефана краља Душана (1336) Дреница беше у баштини Бранка Младеновића, оца Вука Бранковића; Звечан с Косовом сачињаваше ситничку област, којом је године 1337. управљао други син госпожде Дљнице, чије име није нам познато, а старији њен син, Бојко заповедао је СОкопском Црном Гором, што се очито потврђује натписом на камену више врата у цркви села Љуботена, код Скопља. Лабом управљаше челник Мува, а доцније његов син, Мубвић Стеван који је заједно с кнезом Лазарем погинуо на Косову, 15 јуна 1389 године. Дреницу, Косово и југо-источни део Горњег Ибра, у то доба, налазимо као наследну државину Вука Бранковића, која је остала у власти Вуковој и пре и после косовске катастрофе. Од године 1379, после смрти Ђурђа Баошића, увећане су области кнеза Лазара и Вука Бранковића Хвосном, призренском облашћу с Призреном, и може бити Будимљем и делом старога Пилота. Мишљење ово И. Руварца усваја потпунце Ст. Новаковић, али изузима део кнеза Лазара, те све придаје Вуку Бранковићу. Тако у делу Срби и Турци МУ и ХУМ века стр 239. вели: „Ти су крајеви на запад хватали до висова који граниче десну страну Лимове водопађе, и до висова којп јужно од Новог Пазара горњу Иброву водопађу обележавају. Одатле, са Рогозне, граница је прелазила Ибар и хватала се

! Зборник 1 стр. 29. Госпођа Даница била је најстарије дете — кћи Деспота Оливера, што тврди запис у десновском поменику из године 1341. види о томе Зборник ПГ стр. 39. -

2 И. Руварац, О кнезу Лазару, стр. 196, 218.

Веи ја а