Godišnjica Nikole Čupića

192 пАРАСПСР — ларебслоое

лавају парасиурне њиве. По извештајима г. М. Б. Милићевића под том работом разумевала се дужност чивчије или спахијског човека да обрађује земљу коју је господар обделавао за своју личну потребу. Чивчија је дужан био ту земљу радити, плод сабрати и предати га господару. У овом начину накнаде налазила се замена за ангарију или за работу одређеним данима. Држалац земље или чивчија био је у тим крајевима дужан за земље које је држао издавати спахији или господару што му је припадало, десетак или деветак од плода, а место работе на господаревим личним земљама дужан је био те земље — овде параспурне њиве — такође обрађивати својом снагом, плод сабрати и готов предати господару“.

Исту реч и опис аграрних обичаја с њоме везаних налазимо и у посматрањима аграрних обичаја и старих установа у Ћустендилу у Бугарској г. др. К. Ј. Јиречка. Чувени историк бележи да се тамо именом параспор или параспџр зове земља која се даје чивчији или држаоцу земље као награда (дет Агђенег ај8 Тћеп аез Гоћпез апсемлћезепе АсКег). На том основу се параспорџије зову сељаци који живе на туђој земљи а своје земље немају“.

Ова два објашњења не подударају се нимало једно с другим. Али је то све што смо ми до сад у књижевности знали о параспору.

Услед мога последњег путовања у јулу 1905 у Скопље у Македонији, о ком сам путовању своје утиске штампао у Годишњици ХХУМ, послан ми је из Скопља веома опширан извештај о властеоском имању Бардовцима (10 км. сз. год Скопља). Извештај је из пера српскога свештеника из Бардоваца г. Атанаса Петровића, родом из Кучевишта из скопске Црне Горе, који у Скопљу живи и онде врши дужност српскога свештеника. а

Сељаци, радници властеоског имања Бардоваца, зову се исполџије (што ми сад зовемо наполичари).

1 М. Ђ. Милићевић, Краљевина Србија. | Нови Крајеви. Београд 1884 г. страна 45. · 53

2 Сезђу ро Вшћагзки. Ргаг 1888. 130. — Баз Епгаген ћи Висапјеп. Улеп 1891, 192.