Godišnjica Nikole Čupića

270 | ГОДИШЊИЦА гим камењем п неколико стотина дуката, које П. Н. _ Чардаклија и А Лукић, као старешине не поделе право. с Ј. Гагићем, него себи узму веће делове. Ј. Гагић,

љут на то, измоли се од ђен. Михељсона да пође ра-

није, као да приправи добар дочек К. К. Родофиникину. На то му се даду поклони за Карађорђа и Миленка. У Ј. Гагић застане Карађорђа код Неготина, преда поклоне њему и Миленку, и да би се осветио П. Н. Чардаклији и А. Лукићу, наговори којешта против К. К. Родофиникина, како је Грк а не прави Рус, да би поку-

дио посао П. П. Чардаклије и А. Лукића, ма да је. на томе и он радио заједно с њима. Мени се та Вукова

прича, коју понавља и Л. А. Баталака, мало свиди за потпуно веровање. У тој причи Ј. Гагића могла би се пре тражити интрига у корист војводе Миленка или некога другог, с предумишљеном намером да се однотаји међу новим руским представником и Карађорђем "одмах у почетку отрују. Вук бележи како је Карађорђе, после приповедања Гагићева, одмах наредио да се пише. П. М. Чардаклији и А. Лукићу да Грка у Србију не воде него да ишту правога Руса. Али се то већ није могло учинити.

Ја мислим да су наивни и готово смешни захтеви. маркиза Паулучи, на које је Карађорђе 28 јуна 1807 безвољно пристао, прави узрок општега неповерења Карађорђева према Русима и према К. К. Родофиникину, пошто су и Карађорђе и његови пријатељи са разлогом мислили да ћеи К. К. Родофиникин тражити оно што је 28 јуна изнео маркиз Паулучи. Јеремија, Гагић је, познавтши се с Паулучијем п другом руском

господом, одмах смислио план да преко њих себе сме-

сти у руску државну службу, што је баш преко К. К. Родофпникина, и успео, те је од !815 до 1856 провео као руски консул у Дубровнику. У Гагићевој биографији у М. Б. Милићевића Поменику види се како је и у тој служби Гагић правио доста забуне, саопштавајући о владици црногорском све што чује, невешт да процени куд што води. По томе ценим да је они у овој прилици приповедао Карађорђу и његовим војводама све што је знао о К. К. Родофиникину. Маркиз

7) ЛД. А. Баталака, Историја српског устанка, 261—262.