Godišnjica Nikole Čupića

244 ГОДИШЊИЦА

ворника кошта Физичке снаге; он сагорева, да би друге обасјао, — он се дакле троши. По тврђењу хемичара

Хефстона два часа марљивог умног рада заузимају чо-

вечијем телу толико животне снаге колико читав дан обичног ручног рада. Зато је претеран умни рад убитачан по тело, а и слаба је корист од њега. Адолф Јост нашао је да се пре научи на памет кад се понови за три дана 38 пута, но кад се прочита узастопце 68 пута,

јер се у овом последњем случају теже памти. И баш

због тога што је умни рад заморан, препоручује се онима, који умно раде, да га чешће замењују каквим Физичким радом. Сократ и Агиселај кад су хтели да се одморе и разоноде они су јахали штап у друштву дечјем. Сцевола и Сцитије кад су се одмарали бацали су каменице по мору. А Гледстон је имао обичај да сваки дан после читања или рада у министарству Или Парламенту код куће струже дрва неко време.

Хемијском анализом доказано је да се у мокраћи знатно нагомилавају алкали Фосфати из мозга и нерава, п то после великих душевних узбуђења и напора; ДОБ се обратно при функционалним пометњама можданог рада опазио мањак тих материја. Ово доказује — вели Бихнер — да научењаци, мислиоци или песници, који

отаљавају своје душевне послове, не живе баш тако угодним животом као што неки мисле; напротив, они _

непрестано подлежу непрекидним напорима и унутарњем узбуђењу, што им највећма уди. Мора се признати да енглески Филозоф Бен има право кад каже: „Нико

не зна какве невидовне муке подноси један савестан

књижевник“. А да је ово тврђење тачно и оправдано, видећемо из ових примера: Микел- Анџело пред смрт

је све своје скице и цртеже уништио само да свет не 3 сазна све оне тешкоће које је имао при изради својих _ дела. Бајрон је говорио: како писање за њ није ни-

какво задовољство, већ тежак посао. „Потреба да пишем — говорио је он — ври у мени и растрзава

ме као мука од које морам да се ослободим: али стварање није никад за ме задовољство; напротив снимање _ на хартију слика и идеја које ме муче, вазда је нај-_ тежи посао за ме.“ Дикенс прича, кад је довршивао_ свој рад „Звона у очи Божића“, ово: „Од како сам смислио шта се мора догодити, ја сам толико бригемн ду“ |

» =