Godišnjica Nikole Čupića

ГОДИШЊИЦА

сл с

Глеђе“, и писао је све дотле док се од умора није завалио у наслоњачу, падајући у занос. И Милер, који га је често јутром посећивао, пребацивао му је корећи га због напорног ноћног рада, јер је то шкодљиво здрављу, а најзад и мисли му излапе. „То је истина, — био је одговор Шилеров — али знаш кад ми ништа не падне на памет, ја тада цртам коње“. И збиља, у Шилеровим рукописима има места где су нацртани читави чопори малих коња и других слика. Забава Шилерова била је куглање, играо је маниле, и живео штедљиво. Кад је писао трагедију „Марију Стуарт“ сви у његовој породици морали су ићи у црно одевени, а „Валенштајна“ је писао гледајући војничке смотре и вежбања, жена му је у кући морала певати само убојне песме. Док је био млађи, био је болешљив, имао је јаке грознице, падао је често у несвест, патио је од грчева, и неко време био је меланхоличан.

Лесинг (1729—1781) је био страстан карташ, играо је »Фарао“, и при картању је се зноио, чак и онда кад је добијао. Кад му је један пријатељ приметио како то шкоди његову здрављу, одговорио је: „Баш напротив, не бих ни почињао кад не бих овако страсно играо, јер имам разлога што овако страсно играм, тим картањем покренем моју машину кад застане и ослободим се страве, кад ме кад кад обузме“.

За Клопштока (1724—1803) веле да је он увек носио под табанима неку врсту хамбуршког „пфластера“ јер му је дејство његово било пријатно, и узбуђивало његове нерве. А кад је радио, уз њега је био самовар с чајем, у коме је било размућено жуманце и то је с времена на време пио. Подстрек за писање своје епопеје „Месијада“ дали су по његовом признању Омир и Виргил. Бавећи се планом за писање тога спева, он је — вели — у сну видео прабабу Еву. Учећи у Лајпцигу и студирајући Лајбницову „Теодоцеу“ 14 дана није изашао из свога стана.

И ако је Клошшток био песник чисто религиозне епопеје, која га је и прославила, ипак је младост проводио весело и бурно, да је се као 70 годишњи старац сећао, кад је с друштвом седео у кафанској башти, и кад су, споразумно с гостионичарем, све руже убрали,