Godišnjica Nikole Čupića

ШКОЛА ОБЈЕКТИВНЕ ЛИРИКЕ 931

сви мислили онако како је Јован Суботић певао у једном сонету

Хајде и ја сонет који Да покушам начинити Учио сам стихе шити Знам како се језик кроји...

... Петрарка ће м' мустру дати, П' онда шта ми више треба, Него сести па писати.

У том прецењивању знања и заната у поезији варали су се и Суботић и сви његови песнички другови. Они су знали како се устиси шију«“, они су имали пред собом велике умустре“, или класичарску оду, или петрарковски сонет, или немачки [леа, или српску народну баладу, али „оно што долази са неба“ оскудевало или је, и они су промашили због оскудице песничкога надахнућа и личнога талента. И зато је Школа »Објективне Лирике«“ произвела само једно дело од трајне књижевне вредности, Даворје, које је Јован Ст. Поповић наџисао не зато што је припадао тој школи но и ако је припадао њој, зато што је био човек од великог, изузетног талента који избива и побеђује поред свих препона и преграда. С друге стране романтичари су имали целу цваст песника од талента, са Змајем и Јакшићем на челу, и они су шездесетих година подигли српску поезију на незапамћену висину. И како у књижевности, као и у животу, право се даје онима који имају успеха, тако је и Школа „Објективне Лирике«“ сасвим потиснута и у мрак бачена пред сјајем и праском младог романтизма. Још 1860 године она је била мртва, и од тада припада само историји књижевности. Она данас представља једну нужну етапу у развитку српске уметничке поезије, један сложен преЛаз између старе славено-сербске и псевдокласичке и нове народне и романтичарске поезије.

Јован Скерлић.