Godišnjica Nikole Čupića

930 ГОДИШЊИЦА

између два књижевна схватања, осудио рационализам а истакао романтизам у поезији: „Ја мислим да у нас за сада имаде управо само две песничке школе. Једна, старија, тражи најмање у песми оно, што срце узбуђује и пред Фантазију бујне и једре слике изводи, у обште што расположење изазива, и држи се истина у теорији тако зване лирике мисли, где се чуство до мисли узвишује и носилац идеје постаје; у практици слабо кад остаје она верна томе начелу, него пушта да идеје скоро са свим преобладају чуством. Од туда у производима те школе уз врло мршаву Фантазију и врло млако, да не рекнем, ладно чуство и пуно рефлексија, разматрања, Философисања, сентенција и дидактика. Данас пак људи мисле да и нема дидактичне поезије. Чим песма служи за поучавање и за морал, одма није вилле производ слободне уметности; ту онда нема поезији места“.

И тако одлучно осуђујући стару школу »лирику чуства, објективну лирику сматрања |Апзвећашле) и лирику мисли“, којој је главно „ладни и расматрајући разум“, млади Руварац као праву поезију истиче нову, „народну“, „коју је покојни Бранко Радичевић основао“, која је већ „изнела на видик производа, који су у врту наше књижевности најлепше и најмирисавије цвеће«.')

На страну све друге разлоге које је Руварац могао навести у корист свога романтичарскога схватања поезије, овај последњи аргуменат је био од пресуднога вначаја. Млади романтичари су имали таленат, и њихов таленат донео им је успеха. Писци „објективне лирике“, са изузетком Јована Ст. Поповића и у неколико Васе Живковића, која су иначе чинили концесије романтизму, нису имали талента. То су били образовани, добронамерни људи, трезвени и уравнотежени духови, интелигентни западњаци који су добро знали стране књижевности и били вични књижевном занату, који су схватали и значај књижевне културе и општи човечански и хумани карактер поезије, али којима је оскудевала главна, основна, претежна ствар, оно што су млади романтичари толико имали: таленат. Они су

5) Скупљени списи Косте Руварца. Други део. Нови Сад, 1869, стр. 14.