Godišnjica Nikole Čupića

Београд за време балканског и великог јевропског рата 139

За час се око 9 искупи пуно двориште наше, махом у повратку с пијаце, и сваки је причао по нешто ново, што је чуо од јутрос. :

Неки веле, да су прешла и два батаљона редовне војске, па се ништа не зна шта је било с њима и где су.

— Изгинули! уздахну једна злослутица.

А други, из учтивости неће да јој опонирају, него одобравају; — Сигурно, сигурно!...

Свет иде улицом тужан и забринут. Нико никога ништа не пита. Као да хоћемо да кажемо: па знамо; настрадали смо!... Па, ето, то ти је!... Дође и Живко, те он његовом жучношћу још зацрни, те нам се учини, да ћемо изгубити и ону војску што је прешла Саву и узела Митровицу, Руму, Ириг и дошла иза Земуна у Пазову....

Изиђоше новине, и у њима опет ни помена о прелазу, баш као да ништа није ни било!... Ова војска почиње већ да заборавља на дужност своју према нама — публици и према истини.... Тако смо мислили. У новинама са свих 6ојишта, само с нашега нема ништа.

Данас се чула топовска пуцњава горе уза Саву, а где, не знамо. У Београду је било мирно целог дана. Пред ноћ сврати Милишић Тодор, брат Ристин; и он ми потврди за смрт Ристину и рече, да је остао целог дана несахрањен пред Мостем, а ноћас ће, веле, ићи, ако узмогну, да га изнесу....

Ноћу опет пуцњава. То наши прелазе у Земун. А с Града пуцају на мониторе и њихову војску, потоварену на лађе да беже низ Дунав, па нити им даду наши низ Дунав нити код Пазове уз Дунав.

Пуцњава није била јака, а није ни дуго трајала, па поспасмо.

28 авг. четшвршак. Освану дан радости. Још не бех ки устао, а улете Јулка у собу и викну:

— Устајте! Наши ушли у Земун. Ево звоне звона: по црквама благодарење за победу нашег оружја.....

Пођипасмо брже него кад други пут припуца па морамо да бежимо у сутерен.

Ја и Боса и кума пођосмо у Саборну Цркву. Али док ми стигосмо, благодарење се већ свршило. А побожан свет, све сама сиротиња, сутеренска публика, измилела из земље