Godišnjica Nikole Čupića

140 Годишњица

и побожно прилази икони и љуби је с највећом тронутошћу и захвалом Богу, што је одржао у животу и сад спасао овога подземног живота и досадашњих мука. Ја сам увек волео да видим ову истинску побожност, од свег срца и из све душе, . нелицемерну и неизнуђену; и сад сам још више волео што сам осећао оно што и она осећа. И постојасмо мало, да видимо ко све долази и како се захваљује Богу....

Онда изиђемо из цркве и одемо на онај празан плац, где је била стара Богословија, и одатле нам се очи саме отиснуше Земуну. И прво што угледасмо то беху српске заставе на Железничкој и паробродској Станици и на великој касарни на брду. По која се види и на обали и у вароши самој. А највише падају у очи многобројни чамци преко Саве и Дунава од Београда до Земуна — све једва дочекало да иде. „слобадно“ у Земун.... Изиђосмо и на Калемегдан са савске, стране, да смо и ми ближи Земуну, да боље видимо наше...

Одавде се нас троје упутимо преко Теразија, чак поред „Лондона“ Кнез-Милошевом ул. до Фабрике Дувана, и сад тек видесмо из близа оне ужасне рушевине и огоретине ис једне и с друге стране Топчидерског Друма. Хтедосмо и до Моста, па нам рекоше, да тамо још не пуштају.

У повратку нашем деси се нешто, што за психологију нашега народа вреди забележити..

За нама је ишао један сељак из Жаркова и како смоти ми полако по лепоме сунцу шетали, а и он полако ишао, то он пристаде у разговор с нама:

А шта то би са Швабом, те се поплаши од опанка 2... Па онда наставља: - А што се орезили Влах2 Он је род нешто с „оним горе“...

— А и ја имам у војсци 4 сина и 2 унука и два вола сам дао војсци, и /а бих отишао, и могао бих још много да помогнем, да ме очи нису издале. Него не видим добро, те би могао, знаш, нешто да валим...

Кад се вратисмо преко Теразија, већ се био кренуо улицама силан свет. Сад тек видесмо шта је света остало у Београду, него се све То било сакрило у земљу па није излазило од силне пуцњаве и дању и нођу....

Кад бисмо код „Златног Крста“ сретосло земунске соколе. Ево их већ прелетели! И колико смо ми весели, толико су они још веселији и љубљењу и грљењу међ познаницима