Godišnjica Nikole Čupića

Београд за време балканског и великог јевропског рата 147

— Па, јесу ли ноћас бомбардовали 2 упитам ја.

— јесу. Рушили су тамо Сава-Малу. И у том моменту профијука преко нас она велика, коју жене прозваше „колица“ а сељаци „квочка“, и ми се растурисмо.

Успут ја рекох госпа Славки, да ја мислим да ми мирно можемо остати у Београду и даље. Јер горега бомбардовања не може бити но што га је било до сад. Па кад смо ово до сад претурили преко главе, претурићемо и ово од сад. Само наравно у сутеренима...

Моја Боса и кума отишле до г. Скобле, и он их утешио да о предаји Београда и улазу њихову нема ни помена, да су они хтели само да нас обману, да бисмо ми довели сву артиљерију овде, те ослабили фронт тамо негде на Сави или Ду-

наву, те они лакше да продру. Али... писмени смо ми; не преварише... они тако лако. Они немају више артиљерије но што су идо сад имали.... А ово што ми имамо, довољно

нам је да паралишемо сваки њихов покушај. А кроз 2—3 дана прелази тамо и наша војска, па ће их одјурити.... Сад настаде саветовање: шта да радимо, да ли да бе-

жимо или да останемо 2.... Цела се авлија узбунила. Ако ми бежимо, сви ће да беже. Јулка већ спаковала једну балу, и ја је чак увезах. Да идем за кола2 — Срамота ме. А жао ми

њих две, Боса и тетка да трпе оволики страх, па предложих да се склоне оне две, а ја да останем код куће сам. Оне опет неће без мене. И тако се одлучимо, да останемо, па шта нам да Бог! И осетисмо неки понос и радост што остајемо, што се не бојимо....

У 4'Љљ дођоше у нашу улицу два фијакера из станице: послао, веле, г. Скендеровић за своју газдарицу и оне три девојке, што им погинуо брат.

Сад, у 5 настаје бомбардовање! рекао кочијали.

Сад тек настаје узбуна, која дотерује до плача и јавнога протеста: Зар за њих има и фијакера, а за нас нема ни таљига! О нама нико и не брине! Ми можемо сви и изгинути !... И кад се оне утоварише и седоше, па се њима придружи и „јунак“ госпа Славка, сиротиња се просто избезуми од страха и забуне шта да ради, и поче поново не да плаче него да се бије у груди.

Но то траја мало, па кад видеше да нас опет доста остаје, све се умири и оде у своја скровишта. (У нас је било толико

10%