Godišnjica Nikole Čupića

Београд за време балканског и великог јевропског рата 149

на Савинцу готово није ни било. Исто тако мање их је било и на Грантовцу и горе даље и ближе Смедеревском Друму. А целом Крунском улицом од Грантовца па до Двора тако много, да се ни избројати не могу, и то нарочито ниже, ближе Двору. Мајстор Мијаило ми прича, да је јуче имао посла у Лудници, па су и тамо падале и то оне велике и запалиле Вајфертову Пивару.

Пре подне данас би мирно. И после подне до 4. Ду 4 прво пуче наш „градлија“ — значи опазио је мониторе. И одмах почеше пуцати и монитори и њихови меци долетати и падати на нашу страну. Једна је овом приликом ударила пред кућом пок. Ђоке Миловановића цртача на бившој Вел. Школи у дебло једнога дебелога багрена и пробила га скроз као куршум што пробије јелову или липову даску; и још стигла да раздроби камење у калдрми и одатле да се одбије у вис и удари у зид једне куће и поруши га; а она остане читава. (Деца је после узела и однела у кварт).

13 сетт. субота. Јутро хладно и кишно. Зато не идох никуда. А долази госпођица М. Кр. Словенкиња, што је предавала гимнастику у нашем Дому уч. Жен. Гимназије, да [0] напишем молбу за какво место у нашим државним гимназијама, да би имала плату и за време рата. Учиних јој врло радо, јер је девојка била доиста у великој неприлици. (Пошла кући да проведе ферије тамо и послала ствари, где су јој биле и сведоџбе. Међу тим се и објави рат и граница се затвори и она остане у Београду, и без ствари и без плате, пошто у приватној гимназији нема ништа преко распуста школскога. А сад, за време рата и не раде).

У 3 и по после подне прозуја прва граната па онда шрапнел, па други, трећи и тако даље, те ми опет сиђосмо мало у сутерен, јер су опет падале око нас. Али ово потраја само један сат. Одговарали су само наши дебанжовци. За спавање сиђемо опет у сутерен, али је ноћ прошла на миру.

14 сети. недеља. У 8 поче пуцњава и с Града на мониторе и с монитора на Град и на нас. И продужи се до 10. У 10 поче и жива пушчана ватра код нас на Дунаву. Али мало па све престаде. А после подне у 4, чим изиђох, чу се наш „градлија“. Знамо шта је -- иду нам г. г. монитори у госте. И већ почеше да нам долазе поздрави, и то прво на Град, па на нас, па и преко нас горе на варош и чак на Палилулу.