Godišnjica Nikole Čupića

ЕН за време балканског и великог г јевропског рата 169

Дотле сам се ја већ био обукао и истрчим на улицу. Доиста свима улицама свет није ишао него трчао управо као без главе. Било је и необучених, онако како је био спавао и устао из постеље. За највеће сажаљење биле су мајке са ситном децом. Оне су већ мислиле, да су изгубљене и оне и деца њихова. И само су из гласа кукале и грлиле и љубиле своју децу. Па у моменту потрче, а не знају куд, као ћЋурка кад је неко' удари по глави или кокошка кад је не докољу; па се онда инстиктивно врате својој деци и продуже кукњаву. Жао ми је било и по неког старца, који би хтео да иде некуд, да бежи, а не може. Деца већ ништа и не знају. Она виде око себе нешто необично, неку необичну ужурбаност и престрављеност. Никад нису своје старије видели у таквом расположењу. Али верују, да је све то што они чине за добро њихово, и слушају.. ;

„И ако сам на сваком кораку имао шта да видим, ја опет похитах у кварт, који ми је најближи. И доиста, тамо не нађем нити каквога дежурнога, нити какву год објаву; а ствари остављене све, ни акта ни књиге нису све изнесене. Постеље стоје онако како су жандарми спавали, па се извукли. Хајде што не стигоше да их наместе, него како се не сетише да ћебад понесу! Они појма немају колико ће им она требати на првом конаку !... Развалине... Пођем горе у Главну Полицију. Један ми још уз пут рече, да нема никога ни тамо, да су сви побегли још ноћас, али ја сам хтео да видим својим очима. И уђем и згранух се: сва врата отворена, све остављено онако како је било, кад су чиновници и жандарми били. На неким столовима беху шоље с црном кафом још непопивеном ! Ово се просто побегло. А камо бар дежурнога на телефону, те да нас извештава, ако не о кретању непријатељевом, а оно барем о возовима: има ли их још и докле ће их битиг Да је кога год било,'да овоме јадном заосталом свету даје директиву какву, сто пута би му лакше било. Овако они побегли и склонили се, а шта их се тиче остали свет, ово јадно грађанство 2' А умели су да кажњавају сваког који би штогод чуо па причао!... Од свих после могли сте чути такво резоновање и такву осуду представника наше власти, у толико пре, што су они до јуче били брло ревносни у хватању и кажњавању оних, који „проносе обеспокојавајуће гласове“, а врло штедљиви у издавању објава онима, који су хтели ла иду из Београда.