Godišnjica Nikole Čupića

"Ре

Аубочке русаље _28

белог Лука (Мајдан Пек). Најпре се жалила да јој је тешке, "и седећи според ручка на земљи, она је на земљу легла, ну "томе наступ дође: сва је дрктала, тресла се, вилице је грчевито била стегла, очи затворене, кад се очни капци отворе, виде се булбуси да су на више управљени. Чим сам јој очне капке отворио, она је постала још немирнија, праћакала се, точела врискати и плакати, и није више дала да јој се очни капци отварају. Кад је чула звуке карабљице одмах се још више узнемирила, прућала се, млатарала рукама, лупарала ногама, гестикулирала лицем, пене на уста није било, у лицу је била румена, није говорила, час је плакала, час јецала. Колико се могло приметити у њеној великој. немирноћи, осетљивост коже била је сасвим нормална. Изгледало ми је да она чује шта се њој и око ње говорило. Кад су је краљеви "носили држала је ноге укрућено. Овај наступ трајао је 30 ми нута. Пулс је био 88. Марија је и лањске (1896) године о "Тројицама на заветини у Дубокој падала, а од онда па преко целе године до овога наступа није имала ни једног наступа. Она је нероткиња“ [79—80)].

У наступу понека уз сву бесомучну гестикулацију хоће понекад и да по нешто проговори, као прошапуће. „Сваки њен шапат побожно слушају оне жене које је држе“. То је била позната врачара. Она ми је саопштила да је само мед може повратити. Око ње су краљеви и краљице заједно са карабашем читав сат играли, певали, ђипали. Донеше меда, дадоше јој да једе, омазаше јој њиме чело, врат, груди и руке, и то све у облику крста. Али ништа не помаже, те је однеше кући њеној „што је моје присуство и моје испивање покварило спасоносно дејство меда“ [80—81]. Њу смо већ раније споменули, то је Докија, жена Стојана Стевића, што о већим празницима заноси се. и пада од како је постала врачара [80]. Марија ж. Александра Раје Пасуља 24 год. удата 6 год., једно дете родила, из Дубоке. Њена мајка из ·" Дубоке. Има две сестре које не падају. Она пада из детињства; и мајка је падала. Трајало 15 минута. Марија је имала неке грчеве, који су нешто мало налик на тонично клоничке грчеве, но ритам њихов тачно је одговарао ритму звука карабљице. Имала је пасионалне атитуде и онако као што их описује Шарко и Рише. Час је плакала, час се смејала. Очи затворене. Вилице стегнуте. На питања не реагира. Немогуће