Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

584 Ј. СТЕЈИЋ О ВУКОВУ ПРЕВОДУ „НОВОГА ЗАВЕТА“

|] Ф

усудјо, те е превео или написао теже гито нето што в „Новнш Завђтв,“ не замђри и да одма не каже, да му езкљ не вали, него да е покваренђ, зато, што е у нђговои кнбизи нашао не само оне рфчи, ков в онљ у ОВОМЂ СВОМЂ „пријеводу“ употребто, него 1оштђ и више таковн и подобнег рфчт, о коима 66 се тако исто лако и слфдаствено могло казати, да се „ласно могу разумети и сљ народнетљ рфчима помћшати,“ и да бвг „нанвише ти рбии тако и нанпрости Србинљ казао, само кадљ ба му затребале; а може бшти да 11 и говорег“ Или 'оће ли онђ признати, да ве и таковога брата Србина езнкљ, ако му се само иначе небвг имало млото замћрити, такође „народни езвељ“ и сљ тимђ, што осу у ићму с „народнимљ рфчима“ онолике рђчи „помћшане,“ ков се у „народу“ не говоре, но ков е онђ по „кнбижевноћ“ својоц потреби и нужди употребити морао2

„бстБ;“ али ако тап братђ нје све само такову „Олавенску“ рбчђ „задржао,“ кол се „ласно разумјети и с народнијем ријечима помијешати може,“ или ако нје сваку својо рфчђ тако „посрбто“ и „начинјо,“ укако би је казао и најпростији Србин, кад би је затребао2“ У таковомђ случало нека г. Вукљ има лобавњ, озбилђно прочитати и видити ове свов рфчи: ревност, ревнитељ, утјеха, дјевственик, заступник, четверовласник, лицемјерје, прељуба, прељубочинац, искуство, доброљубив, звање, утвара, смисао, обред, дјело, завјес, над, владичество, провиђење, твар, судни, преластити, саблажњавати, супроћати се, рајеугољан, сујетан, неуздржник, сујевјерје, сазидање, четвртник, отпад, неиспитљив, нелстражљив, неродљив, слушач, кушач, карач, мртвост, гостољубивост, празнотоворљив, отврдотлавити, и т. п., па ако нађе, да се све ове нбгове рфчи „ласно могу разумфти и сасвимђљ слично сљ народинмиљ рфчима помђшати“ а онљ нека онда надљ нбимђ и о нфговомђ езнку изрече свозо пресуду како му драго строгу.

Колико 'су мени наше, (а и опште) кнљижевне потребе познате, мр ћемо 1оштђ засадљ морати осимђљ св: онз „Олавенски,“ одђ славенски „посрблћив“ и „начинђим“ рфчи, кове г. Вукљ у овомђ свомљ преводу „СЂ народнемљ рфчима помћшао,“ 1оштђ и ове и друге подобне, све по „потреби и нужди“ нашон „задржати“ и „употребливати“ п то, међу осталима, рђчи: надежда п заведенге, па обе по ономљ праву, по ковмљ в г. Вукљ утбта и стасенге задржао п употребло, врђ као што е рбчљ „спасенје“ одљђ калуђера у народни говорћ, а „утђха“ одљ кнљижевника у нашљ кнђижеванђ езбкљ прешла, тако 'су исто народу дали рђчђ „надежду“ свештеници сљ Катихисисомљ у „ебра, лобовђ пи надежда,“ а „заведенје“ су кнљижевници увели у кнљижевносте нашу; и тако ћемо моћи, баремљ у озбилђнон прози, и далћ бмти безђ рђчи: „ма' до“ т. Вука или „на/де“ Дубровачке п безљ „завода,“ ков 'су обе сасвимљ нове за насђ и доста нескладно „посрблћне“ рђчи, врђ „надљ“ и „заводђ“ може и друго нешто значити, а не само или управо што у нћму тражимо: надежду п заведенте. Поредљ ове стол'ће далћ: нужда и зданав; число и званфе; асертва п мнђиге; чуство п понатфе; дбиство или дбло (ме Зђаћ, за ово в права народна рћчњ: „чинфница“), и изебстфе, врђ све

; ове рфчи овако в Орбинљ млоги већљу познао и зна, шта му оне кажу,

кадљ му се овако изговоре пили напишу; зашто бег га садђ одђ нђи одвраћали и изнова учили на: „нуђа,“ или валљда „нудђ,“ и на „зграда; “