Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

1. СТЕЈИЋ О ВУБОВУ ПРЕВОДУ „НОВОГА ЗАВЕТА“ 589

Мораве, и у дблон средини нђнон, Кот) су пре Шумадромљђ звали, па доштњ и далћ до у Крушевачке и Чачанске кравве; а на оноп страни у пбломђ лђиомђ Срему, у грајници Банатском, у слободнвмљ Диштрик- 55 тима и у Бачком, наравно свуда туда осимљ у варошима, и то само у онмшиђ, обично већимђ, гди су Србли сљ инородцима толико помћшани,

" да 11 ови числомђ надилазе. Да ве управо у овшмљ землима и областима, напгушће нашљ народљ населћиљ, и по томе да нђћга ту напвише има, то, метелимљ, никоме не треба доказивати. А „вишина,“ кажу, „рђшава,“ па 1оштђ тимЂ више, кадђ е и претежији умностђ на нђнол страни!

6) Осимђ тога што в ово нарђче већоп части правога Србекотђ народа обичнје и милје, 1оште 6 оно на сва начинђ и благогласнје одљ нарфчи (Вуковски-) Ерцеговачкогљ. Ово веће благогласћ л напвише налазимљ у ТОмЂ, што се у нђму писмо % онде, гди се одљ славенскогљ у србсвли тласђ претвара, вао просте самогласнивљ е (или кадшто као им), давле и сваки слогљ сљ овммљ писменомљ просто и едноставно, безђ затезани и безљ различитогђ извјинн, изговара; што се покран тога и сугласници у ифму само по вештественммљ правилама или по своншству свега србскогђ езвка, а не и по нарфчноћ различности мђнио и претварало, и што се у нфму рапаво 2 изоставли или другимљ, нанвише меешимљђ и за србско уво прјитије звечућимљ сугласницима и самогласницима замфнива. Тако се по овомђ „Сремекомљ“ нарфчио говори: бео, бело, рече, време, петао, брегљ, цена, песакљ, млеко, девопка, дете. светђ, бесанћ, тело, река, слешљ, ленђ, векљ, после, заповесте, човекљ, видити, делити, летити, постидити, подсмевати, заповедати, сикира, тиБиздо, преводљ, превара, овде, овемљ, светнмљ, нашимљ, ЧИСТБМЂ, последављ, наследникљ, дедђ, 'тети, истерати, сувљ, глувђ, ромљ, греп, смећ, лебђ, одма, увода, изданути, дувати, одо, дођо, чу, гледа ит. д.| а по „Ерцеговачкомђ“ ове се рфчи и тичући се слогови у нђима изго- 36 варало: био, бијело и бјелило, ријеч и рјечит, вријеме и временит, пијетао и пјевати, бријег и брјеговит, цијена и проц[и]јенити, пијесак и пјесковит, млијеко и мљечар, ђевојка и дјевојка, дијете и ђеца, свијет и свјетски, бијесан и бјеснити, тијело и тјелесан, ријека и рјечни, слијел и ошљепити, лијен и љенив, вијек и вјечит, послије и пошљедње, заповијест и запов[ијједати, човјек и чојек и чо'к, виђети и видјети, дијелити. лећети и летјети, постиђети и постидјети, — подсмијевати, гнијездо и угњездити се, пријевод и превођен, пријевара и преварен, овђе и овдје, овијем, светијем, нашијем, чистијем, пошљедак, нашљедник, ђед и дјед, ћети и хтјети п шћети, ишћерати и истјерати, сух, глух, гријех и грјешан, смијех и см[ијјешан, хљеб и љеб, одмах, ухода, издахнути, духати, одох и одог, дођох и дођог, чух и чуг, гледах и гледаг и Т. д. За ков нарфчје морало бе се више правила учити ов ве нарђчје уву праатије, наравно швтамђ: да уво „нфжије“ и за оно, ков нје пристрастно заузето за све, што се чув тамо „ђе се оно родилог“ — —

Тоштђ мало примђра ради: У то време, кадђ бише врло У то вријеме, кад бијаше врло млого народа и не имађау шта всти, много народа и не имадијаху шта дозва Исусљ ученике свов и рече јести, дозва Исус ученике своје и имђ: Жао ми в народа, врђ већђљ рече им: Као ми је народа, јер