Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

cnakve knjige, u kojima imade bicsnićkova zanosa i ODlikovne snage.

Ali drugo je pitanmie: pievamo li mi? Pjevamo dosta, a najveći je dio naših piesama i loš. Pjevamo li samo »iz navikc«. zbog mode, ier je tradicija, da srednješkolac u nekoi dobi ispuni Čitave hartiie (potpisima) i stihovima. Mislim, da ie A. Sonnenfeld u svojoi učenoi studiii o omladinskoj literaturi ıi Sestoi godini »Gideoma« rastumačio to pjevanje težnjom Dprirode, da iskuša sve sposobnosti mladogca stvorenja, pa tako mladići uz tehniku, glazbu, risanie i t. d. pievaiu i piesme. Ali bit će, da ie tome i druci uzrok:

»Vezani jiezik«, uskladien ritmom, mnogo snažnije djeluje lia čovieka. Mnogo je sugestivnija i uvjerliiviia misao izrečena stihom, negoli prostom prozom. Mnogo se iskreniie doimlic osiećaj, kad se odrazuje i u naročitom ritmu, u koiemu kao da potitrava postavši riječiu, necoli kad ie izrečen običnim, svakidanjim i nabacanim riječima.

lI zato mladi ljudi, kad traže da izreknu bujicu svojih osicćaja, posižu za »pjesničkom« formom: vežu riječi po zakonima ritma. Tražeći liiep i uvierliiv oblik za osjećainu sadržinu, okivaju ie pravilima metrike — ier su dabome nedozreli i mevješti, a da slobodno, iz svoic nutrine, nadiu ritam poiedinomoec osjećaju. Moraju da se drže školskih regula, da im podvrenu svoju mladu, nedozrelu i nejačku ličnost, ma da upravo time njiihove »piesme« gube ono, zboz čega su nesvijesno izabrali »pjesnički« oblik, gube uvjeriivost i neposredmu iskrenost. Doimliu se ukočeno, patvoreno, naučeno, ukratko neiskreno i neistinito.

Toi vrsti pripada najveći dio mladjanih piesama svih naroda, vremena i kultura. Ali se iz te seomile izdižu mladići, kojili ie ličnost snažniia od škole. Ne mislim tu samo geniialne, bogorodiene i od Boga redjene i odredjene piesnike. Oni dabome probijaiu okvir regula i stvaraiu nove forme: oni u boOžanskom ludovaniu odbacuiu zakone, da dadu poeziji svojim piesmama nove zakone i da udare nove putove. Pred nima treba da se smierno poklonimo sretni, ako nam se Koji rodio.

Il osim tih genijalnih piesnika imade »piesmotvoraca«, kojih se piesme ipak doimliu iskreno, makar se i ne osjeća nima dah božanskogza stvarania. Ako ie na iedne blagoslovena rosa poeziie padala curkom, na druze ie kapnula tek koja kapliica. Možda ta kaplica dostaie samo za mladenaštvo, koje ie i onako piesničko. Možda će se ona posliie potpuno osušiti s čela. Onda će se možda naš bratac, mladenački piesnik, kad odraste, stidna čela siećati poletaraca svojie mladosti, ier Će ući u koje posve normalno gcradiansko zvanie. A možda će da obrtnički proizvodi piesme, i kad mu se potpuno izclbi s čela oznaka negdašnieca piesništva. „Takvi mazovi-pjiesnici Dune

170